У црногорским медијима последњих дана провејавале су разне спекулације о могућности побољшања руско-црногорских односа, након што су они у протекле двије године досегли историјски минимум. Читава сага о отопљавању односа је отпочела 17. априла након куртоазне честитке предсједника Руске Федерације Владимира Путина Милу Ђукановићу поводом његове побједе на предсједничким изборима. У одређеним црногорским медијима није остало непримијећено да је то била „прва честитка коју је Ђукановићу упутио један, и досад једини, значајан свјетски лидер“.
Ђукановић је убрзо потом у изјави за РИА Новости одговорио да је спреман за нормализацију односа са Русијом и да је, што се њега лично тиче, та прича „куцање на отворена врата“.
Пада у очи и блага измјена реторике шефа црногорске дипломатије Срђана Дармановића, човјека који је још колико јуче у Вашингтону уручио висока црногорска државна одликовања бившем потпредсједнику САД Џозефу Бајдену, сенатору Џону Мекејну и конгресмену Мајку Тарнеру, политичарима из редова америчких „јастребова“, који су, по свему судећи, најзаслужнији за насилно увлачење Црне Горе у НАТО, а тиме и нагло погоршање односа са Русијом.
Дармановић се, наиме, наједном сјетио да „са Русијом треба побољшати односе“, и да „тако сви размишљају“. Заиста, црногорска јавност након увођења санкција Русији и протјеривања руских дипломата није могла ни да сања да црногорски властодршци у ствари „сви размишљају“ о побољшању односа са Москвом.
Ипак, након прегршт тешких ријечи и оптужби на рачун Русије у протекле двије године од стране званичне Подгорице, ублажавање реторике за почетак свакако треба поздравити као добар основ за стварање здравије климе на релацији Подгорица—Москва.
Под претпоставком да Мило Ђукановић искрено жели отопљавање односа са Русијом, поставља се питање да ли је и у којој мјери то заиста могуће? За почетак, не може се пренебрегнути чињеница да је након уласка у НАТО Црна Гора и номинално и фактички држава са ограниченим суверенитетом. Детаљ који је нпр. без превелике помпе прошао у црногорским медијима 2015. године односи се на један од кључних услова за улазак Црне Горе у НАТО.
Још прије три године је, наиме, одлучено да ће искључиво канцеларија НАТО-а за безбједност (НОС) убудуће одобравати кадровску политику црногорске Агенције за националну безбједност (АНБ), односно вршити регрутовање нових припадника црногорске тајне службе. Тако је под палицом НАТО-а већ тада нешто више од 50 припадника АНБ било приморано да напусти посао због наводне сумње да би могли дијелити осјетљиве информације, првенствено са Русијом.
Након чистке кадрова у црногорској војсци, као и у јавној и тајној полицији под надзором НАТО-а, Алијанса је преузела и последњу ријеч о томе ко убудуће може да буде запослен у црногорским безбједносним институцијама, што је на концу значило да је НАТО још прије неколико година у потпуности преузео сва министарства силе у Црној Гори.
Ако на то додамо и економски аспект, односно чињеницу да је Црна Гора сиромашна балканска земља у којој је званична валута евро, уз околност да нарастајући спољни дуг Црне Горе готово у потпуности држе западне банке и „инвеститори“, онда не може бити ни говора о било каквом суштинском суверенитету и независности Црне Горе.
Утолико, маневарски простор за озбиљније приближавање са Русијом за најновију чланицу НАТО-а је прилично скучен, а утисак је и да је то сада за било кога у Црној Гори мимо дозволе Запада практично немогућа мисија, па макар се тај неко звао и — Мило Ђукановић.
Са дуге стране, очигледно је да се у читавој ствари и Русија понешто пита. Притом, Русија као велика сила политику према Црној Гори посматра интегрално у оквиру политике према Балкану. Са друге стране, нови петогодишњи предсједнички мандат на који ускоро ступа Мило Ђукановић, као и могућност да владавина ДПС-а потраје још коју годину, за доносиоце одлука у Кремљу је сигнал да се неки минимум сарадње са властима у Црној Гори треба одвијати, како је то предсједник Путин недавно образложио, „на узајамно корисним основама“.
То наравно, не треба тумачити као да су у Москви заборавили историју односа са актуелним властима у Подгорици, већ да је Русија можда спремна да, ако је то у интересу њених грађана, има одређену комуникацију и са властима у Подгорици.
Утисак је да ће се у перспективи односи на релацији Подгорица—Москва прије свега суштински ипак решавати као извод геополитичке једначине на релацији НАТО—Русија. Најкраће речено, питање да ли ће доћи до нормализације односа са Русијом више зависи од свих других него од саме Подгорице.
