Наиме, Даном победе над фашизмом сматра се дан када је те 1945. године совјетски маршал Жуков испред Савезника ратификовао споразум о немачкој капитулацији, који је дан раније у име Трећег рајха потписао немачки фелдмаршал Вилхелм Кајтел, иако је Други светски рат коначно завршен тек неколико месеци касније капитулацијом Јапана после трагичне употребе атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки.
Почев од тада, овај дан се свечано обележава у многим земљама, и то у Русији, Јерменији, Азербејџану, Белорусији, Грузији, Казахстану, Киргистану, Молдавији, Таџикистану, Туркменистану, Украјини, Узбекистану и Израелу, док се највећа парада одржава сваке године у Москви, са великим мимоходом више родова војске и прелета авијације.
Међутим, када је реч о нашој земљи, тај празник није добијао оно место који је требало да има после 1945. године, а разлоге за то, како тврди историчар Љубодраг Димић, треба тражити у две посебности које су обележиле некада југословенску, а сада и српску историју.
Прва, како објашњава, јесте та што је Србија ослобођена неколико месеци раније, фактички у октобру и новембру 1944. године, у зависности од дела земље и друга што је југословенска револуција увек инсистирала на некој уникалности, рецимо на томе да је рат на овим просторима трајао дуже него у другим деловима Европе.
Другим речима, истиче Димић, рат се овде завршио тек 15. маја, а не 9, тако да је у северозападним југословенским републикама тај датум (15. мај) имао неко своје значење, док се у Србији победа над фашизмом обележавала даном окончања београдске операције, или пак касније са пробијањем Сремског фронта.
Независно од тога, напомиње саговорник Спутњика, као и све државе које су биле на победничкој страни, односно у антихитлеровој коалицији, и Србија треба велику пажњу да посвети 9. мају, Дану победе, Дану слободе, уз напомену да је Србија имала антифашистичке покрете за разлику од неких других словенских народа који се тиме не могу похвалити.
„Ако узмете књиге и уџбенике историје, у сваком од њих наћи ћете овај датум, али није уџбеник довољна ствар да би се тај празник афирмисао, нешто мора да учине медији, а нешто и политика. Ако на агенди Комунистичке партије Југославије 9. мај није имао свој значај, то не значи да руководство данас не треба да учини све што је могуће на политичком нивоу да 9. мај буде на мапи датума који се обележавају најсвечаније могуће“, истиче историчар.
Оно што је проблематично, сугерише Димић, јесте што Србија као да се стиди своје антифашистичке прошлости – ревизија једне епохе у историји овог простора не треба да значи и брисање свих оних датума који су уствари величанствени датуми за један мали народ. „Бити победник у једном великом рату, дати свој допринос и поднети жртве велика је ствар. То треба афирмисати како би млади то знали, јер ако их не научи школа, уџбеник или родитељи, онда их треба подсећати кроз медије и политичко обележавање тог датума“, истиче.
Упитан да ли је сада већ касно подићи овај дан на неко важније место у српском друштву, Димић тврди да никада није касно за тако нешто, те да са тим треба кренути већ сада и то веома свечано – треба истаћи државна обележја, поклонити се тим жртвама које су милионске у целом свету, укључити се у приказивање онога на начин на који се обележава тај датум у оним престоницама које су биле победнице над Хитлеровом коалицијом.
„Србија нема разлога да се стиди свог антифашизма, она мора да га истиче, сваког дана у свакој прилици. Тај стид и покушај заборава сопственог антифашизма није добар за Србију – ми се стидимо онога чиме се други који то нису имали као део сопственог наслеђа – хвале. Ако се будемо стидели сопственог антифашизма, у заборав ће пасти и Јасеновац и целокупна народноослободилачка борба“, напомиње Димић.
Ревизија историје, закључује он, не треба да изврши ревизију и неких историјских чињеница и хронологије догађаја, које су важне за нашу земљу, поготову ако се у обзир узме да се и модерна Европа, ка којој ми тежимо, заснива на победи над фашизмом, те 9. мај представља симбол једног новог времена уобличен у празник под називом Дан Европе.
Иначе, у престоници Русије, тачније на Црвеном тргу, у среду ће бити одржана Парада победе на којој ће учествовати најмање 12.500 војника и 120 јединица војне технике, међу којима најмодернији примерци руског наоружања, а након завршетка Параде победе биће одржан централни јавни догађај – шетња „Бесмртног пука“, на којем се очекује скоро 700.000 учесника, међу којима и руски председник Владимир Путин, али и председник Србије Александар Вучић.
У Србији ће овим поводом традиционално бити организоване бројне државне манифестације — свечаност је почела данас почасном паљбом Гарде Војске Србије са Калемегдана у 17 часова, затим ће 9. маја бити положен венац на Споменик Незнаном јунаку на Авали, након чега ће бити одржана свечана церемонија на Гробљу ослободилаца Београда, а потом ће бити положени венци и на споменик припадницима Црвене армије.
Традиционално ће у Народном позоришту у вечерњим часовима бити организована и свечана академија, пригодан културно-уметнички програм, а Дан победе биће обележен и образовним активностима у великом броју основних и средњих школа, као и свечаностима и окупљањима крај војних меморијала и места страдања у многим општинама и градовима широм Србије.
