Најновији извештај високог представника за БиХ Валентина Инцка гомила је лажи, реакција је председника Републике Српске (РС) Милорада Додика на оно што је Инцко рекао у Њујорку пред Саветом безбедности УН у свом редовном полугодишњем обраћању том телу.
Српска, према Додиковим речима, није донела ниједну одлуку која се бави питањем сецесије, премда сецесија као политичка тема постоји и постојаће и то нико не може да заустави.
„Инцко је пред УН безочно слагао читав свет и Савет безбедности, на тај начин каљајући Републику Српску“, закључио је Додик.
Извештаји високог представника већ годинама су неизбалансирани на штету РС, оцењује бањалучки политиколог Милош Шолаја.
„И овај пут је Инцко, уместо да уочи много већи проблем за БиХ, а то је неусвајање изборног закона, који треба да дефинише односе између Бошњака и Хрвата у Федерацији БиХ (ФБиХ), дакле, у другом ентитету, што представља стварну опасност за будућност БиХ, донео читав низ паушалних оптужби које јесу политичка реторика, али нису реалан политички процес“, објашњава Шолаја.
Та реторика односи се на могућу независност или захтеве за независност, што је, према Шолајиним речима, једна од политичких идеја о којима је могуће дискутовати, али чија реализација зависи управо од тога колико ће Инцко допринети да БиХ буде стабилна онако како је замишљено Дејтонским споразумом.
Инцко је поново злоупотребио своју функцију да у извештају истакне РС као основни реметилачки фактор у БиХ, сматра политиколог Александар Врањеш.
Сецесија није званична политика нити Владе, нити Народне Скупштине РС, нема ниједног званичног документа институција РС који прописују такву политику, објашњава Врањеш.
„С друге стране, у јавности је могуће чути да је сецесија могућа опција, али само у случају даљих нарушавања и наставка негирања уставних позиција РС које су прописане међународним уговором какав је Дејтонски споразум. Дакле, то се у јавности може чути као потенцијални и дефанзивни план, а никако као званична и офанзивна политика по државност БиХ. А то Инцко управо тако приказује — да власт РС упорно одбацује државност БиХ заговарајући сецесију“, каже он.
Није први пут да Инцко прозива РС као реметилачки фактор, нити је то нешто неочекивано, додаје Врањеш, али овај пут високи представник није могао да игнорише сарајевску ратнохушкачку политику, али томе није посветио довољно пажње.
„Ако Бакир Изетбеговић каже да шест фабрика наменске индустрије на територији ФБиХ производи вишак наоружања за потребе складиштења на територији саме Федерације, како он каже: ’За не дај Боже‘, то није потенцијална и хипотетичка ствар, него конкретно оружје које се данас производи и складишти. Он, дакле, у исту раван ставља потенцијални одговор на нарушавање уставне позиције РС и наставак негирања уставних надлежности РС, са конкретним оружјем које се производи и складишти“, каже Врањеш.
У извештају Инцко претње бошњачких политичких лидера чак спушта испод оног нивоа како је такве изјаве сам Бакир Изетбеговић интонирао, а Изетбеговић је, подсећа Врањеш, у последњих пола године на три различита медија споменуо рат као опцију коју он, као један од водећих бошњачких политичара, не искључује из своје политике.
Инцко повећава „опасност“ из Српске по БиХ, а бошњачке политичаре не наводи чак ни по имену, него каже да они наводно сугеришу о одређеном хипотетичком ратном сценарију.
„Опет се види да је он у потпуности пристрасан и да су његови извештају у СБ превасходно политички извештаји који иду у корист једног конститутивног народа, у овом случају бошњачког. И наравно да РС у свему томе не може да буде задовољна“, каже Врањеш.
Иако у једном делу извештаја Инцко каже да САД и ЕУ раде на томе да омогуће постизање споразума по питању изборног закона, нигде не наводи да су српске странке из тих разговора искључене, додаје Врањеш, нити наглашава да се проблем налази у ФБиХ.
„Када постоји неки проблем који генерише Федерација, онда се он у извештајима господина Инцка показује као генерални проблем читаве БиХ, тако што посредно оптужује и РС, као да је саставни део тог проблема. Он покушава да прикаже да је питање изборног закона питање не само Федерације, већ читаве БиХ, самим тим и РС, а нигде не наводи да су српске партије у потпуности искључене из тих разговора“, наводи Врањеш.
Према Шолајином мишљењу, Инцков извештај неће имати утицаја на односе унутар БиХ, као што више ништа нема утицаја на односе у тој држави. Кључни су односи, каже, међу унутрашњим актерима. Више нема оружане силе од 62.000 страних војника, нити у БиХ постоје велики међународни интереси.
Једини интерес међународне заједнице је да у Босни влада мир, а политички процеси највише зависе од унутрашњих актера, сматра Шолаја. Инцков извештај стога представља информацију за велике силе, чланице Савета безбедности, а многе од њих већ знају шта је суштина процеса.
У политичком смислу, оцењује Шолаја, РС је стабилнији део БиХ и може самостално да функционише, без обзира како ће бити разрешени проблеми изборног закона.
У РС се извештај посматра као априорно негативан према том ентитету, као и да РС има потребу да на свој начин и својим каналима представи одговор на Инцков извештај у СБ, каже Врањеш.
Инцков извештај не помаже смиривању политичких тензија у БиХ, сматра Врањеш.
„Напротив, он их даље продубљује тиме што увек приказује црно-белу слику. Дакле, Инцко својим извештајима даље продубљује поделе. То је та парадоксална ситуација, где његово присуство, које он правда потребом за имплементацијом Дејтонског споразума, у суштини умањује политичко поверење између три конститутивна народа“, објашњава Врањеш.
