Изласком из нуклеарног споразума са Ираном, председник Америке Доналд Трамп је, према мишљењу војног аналитичара Александра Радића, купио маневарски простор за било коју опцију која би могла да се планира и оствари у скоријој будућности. Потези који су досад учињени су, пре свега, политичке природе и утолико је могуће ући у неки нови модел преговора и притисака према Ирану, што је, како резонује Радић, очигледно циљ Вашингтона. Истовремено, отворен је пут директној војној интервенцији.
Скромна борбена средства Ирана
Уколико би превагнула опција војне интервенције, поредећи војне ресурсе и могућности Ирана и Америке, Радић за Спутњик наводи да су Американци са савезницима или без њих, најмоћнија сила света, да имају високу технологију и ту привилегију да, у односу на друге земље, могу да дословце разместе своје снаге на читавом простору који могу да покрију њихови борбени авиони и ратни бродови. И да није спорно да Иран технолошки не може да се супростави Сједињеним Државама.
Иранско наоружање, уз изузетак нешто средстава руске производње, углавном и води порекло из Сједињених Држава, а то су набавке из времена шаха Реза Пахлавија, подсећа Радић, и количине борбених средстава које има иранска војска у реалној употреби доста су скромне. Донекле мења слику то што су добили системе противваздушне одбране из Русије, додаје тај аналитичар, али то није пресудни елемент у процени војних капацитета.
„Снага Ирана није у могућности вођења конвенционалног сукоба него у чињеници да контролише велики број паравојних снага, и ако треба и екстремиста, на појасу од југа Либана (где је Хезболах), Сирије, Ирака, и они на терену могу да изазову јако велике неприлике Американцима. Присуство Хезболаха и иранске војске и њихових савезничких организација у Сирији, пре свега је нека врста сталног изазова Израелу, а управо у тој формули односа између Вашингтона и Тел Авива треба прочитати јасне поруке да је Израел тај који је заинтересован за тврђи приступ према Ирану“, тумачи Радић за Спутњик.
Развој прилика у Сирији довео је до премоћи Ирана, фаворити у политичком и војном елементу Техерана сада су етаблирани и користе прилику што су уз помоћ руске војне моћи повратили контролу над тереном у Сирији и сад се, према мишљењу тог аналитичара, води врло жустра, компликована политичка игра.
Евентуална интервенција као у Србији
„И у том контексту треба видети поруке које су дошле из Израела Русији и светској јавности и инсистирање на добрим односима које Израел има са руском војском. Размена података која се оправдава потребом да не дође до нежељених инцидената на подручју Сирије и окружења, заправо је порука политичке природе — да се очекује да Русија штити свој интерес и да се понаша суздржано кад је реч о заштити неких интереса које Израел сматра националним приоритетима“, прецизира за Спутњик Александар Радић.
Ако треба пронаћи грубо поређење, да ли би та евентуална интервенција пре личила на интервенцију у Ираку или на агресију на Србију, Радић каже да бисмо могли да замислимо интервенцију САД и савезника (сигурно Израела, а видели бисмо кога још) против виталних објеката и инфраструктуре која је од значаја за иранско присуство на Блиском истоку, и наравно оно што се препознаје као ирански нуклеарни програм.
Таква интервенција би се спровела примарно наоружањем које је вођено и има велики домет, прецизира Радић, без уласка ваздухоплова у зону дејства иранске противваздушне одбране. Међутим, истиче он, на терену би игра била много грубља јер би нападима иранских савезника могли да буду изложени припадници америчких оружаних снага који су на простору Ирака и Сирије.
Не постоје ефикасни противавионски системи који у потпуности могу да заштите сваки објекат дејства, констатује саговорник Спутњика, то је природно, тако је то у рату. И ирански капацитет према питању самоодбране добрим делом је ограничен, па је Радић мишљења да би Американци могли, користећи наоружање које сад имају, да униште објекте за које су одлучили да је то сврсисходно.
Кратко — ефикасно, дуже — проблем
„Сад, колико би заиста нанели губитака нуклеарном програму Ирана или неким другим уносним објектима дејства, то је већ нека друга тема. Кад се неки неповољан развој најављује, онда постоји довољно времена и прилике да се неки капацитети измакну, склоне и заштите. Примери за то могу да се пронађу код нас деведесетих година, кад је прећутно било јасно да можемо да избегнемо губитке“, подсећа Радић.
Најсвежији је пример дејство Американаца и Француза по Сирији, додаје он, кад изгледа готово очигледно да је постојала најава и нека врста политичке нагодбе око тога да Американцима треба пружити прилику да покажу мишиће, али да истовремено не нанесу и стварну штету оној другој страни.
Искуства са америчким операцијама показују да ако нису са радикалним циљем, као што је то била окупација Ирака 2003, указује Радић, онда су краткотрајне, јер Американци ипак имају, колико год да су велика сила, и ограничене ресурсе.
„Међутим, много битнији фактор је политички амбијент, јер не може да се очекује без озбиљних политичких последица да се дуже време води жестока кампања. Кад нешто радите дан-два-три, онда то можете условно медијски да покријете, али ако би се такав сукоб одужио, онда би била дата прилика Ирану да узврати средствима којима располаже, а то су удари на терену — од евентуалних напада на Израел, па до напада на америчке јединице и инфраструктуру на ширем подручју Блиског и Средњег истока“, упозорава Радић.
