Остале потписнице споразума из 2015, којим је Иран обуставио свој нуклеарни програм у замену за укидање економских санкција — Иран, Русија и Кина, Немачка, Француска и Велика Британија — остају му привржене, али је будућност споразума после америчког повлачења и претњи санкцијама свима који буду сарађивали с Ираном у најмању руку неизвесна. Баш као што је неизвестан и одговор на, како драматично упозорава немачка канцеларка Ангела Меркел, „питање рата и мира“ на Блиском истоку. А Израел за то време појачава нападе на Сирију и иранске снаге стациониране у тој земљи на основу договора с властима у Дамаску…
Какве се намере крију иза америчког повлачења из договора са Ираном? Како ће на то реаговати сам Иран, а како три европске земље којима нови амерички амбасадор у Немачкој, Ричард Гренел, прети санкцијама преко Твитера тек што је стигао у Берлин?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили дипломата Зоран Миливојевић и публициста и историчар Немања Старовић.
„Трамп је дефинитивно подлегао утицају свог ’ратног штаба‘ и војноиндустријског комплекса. Они сада диктирају спољну политику Америке, па и самог Трампа“, описује Зоран Миливојевић мотиве америчког председника да се повуче из споразума с Ираном. „Други мотив је то што Америка не може да прихвати чињеницу да се криза на Блиском истоку решава тако што се смањује њен утицај, а тиме и утицај Израела и Саудијске Арабије, а трећи мотив налази се у коначном отклону од резултата политике његовог претходника Барака Обаме. На овај начин Америка неће остварити своје стратешке циљеве, али доводи у опасност мир и стабилност на Блиском истоку“.
Трагајући за одговором на питање Трампове мотивације, „Њујорк тајмс“ коментарише да Америка, Израел и Саудијска Арабија нису толико забринути због нуклеарног програма Ирана колико због „нормализације режима у Техерану“ која је уследила после потписивања споразума 2015.
Немања Старовић сагласан је с овом оценом: „Америка не напушта споразум зато што га Иран не поштује већ зато што, упркос поштовању његових одредби, Иран успева да направи крупне искораке на два плана која тим споразумом уопште нису обухваћена, а то су програм развоја балистичких ракета и појачавање политичког и војног присуства широм региона. Зато Трамп и говори да је реч о лошем споразуму“.
Магазин „Економист“ оцењује да се Трамп можда нада поновном преговарању споразума с Ираном али је, наводи се, „вероватније да ће се завршити ратом“.
„Америка се несумњиво припрема за ратну опцију“, каже Зоран Миливојевић. „Друга флота је зато и дошла у Медитеран. И Израел је на то спреман, и то говори отворено. Суштина је да се у питање доведе сам режим у Ирану и да се спречи наступ Ирана у региону. Развој догађаја у Сирији, победа Хезболаха на изборима у Либану, ситуација у Сирији… Све то иде наруку Ирану, и самим тим представља casus belli за Америку. И питање је само да ли ће амерички савезници успети да је спрече у томе и да ли ће Русија успети да утиче на Израел и Иран да се суздрже и нађу своје црвене линије које ни једни ни други неће прелазити.“
„Улога Русије је сада кључна, јер се она изборила да буде сила у овом региону с којом разговара свако, и њени савезници и они који то нису“, додаје Немања Старовић. „Док год Москва има боље односе са сваким од учесника у конфликту од односа које они имају међусобно, она ће бити у позицији да балансира међу њима.“
У америчке медије процурио је документ, бели папир који је подељен функционерима Националног савета за безбедност, који говори да је циљ Вашингтона промена режима у Техерану, „обојена револуција“ која би била изазвана економским тензијама унутар самог Ирана, па отуда и поновно увођење санкција овој земљи.
„Сигурно је да у Вашингтону постоји оваква жеља. Америка већ дуже време покушава да испровоцира унутрашњи немир у Ирану, али то није наишло на плодно тло“, објашњава Немања Старовић. „Америка то можда не схвата на прави начин, али, без обзира на различите фракције унутар режима у Техерану, све оне функционишу у оквиру система који је успостављен исламском револуцијом 1979. и не постоји озбиљна опозиција која излази из оквира тог система.“
Поставља се и питање у коликој је мери угрожен амерички кредибилитет у међународној заједници после одлуке о унилатералном повлачењу из иранског споразума. Француски амбасадор при Уједињеним нацијама Франсоа Делатр оценио је у „Вашингтон посту“ да је реч о „опасној комбинацији унилатерализма и изолационизма“, назвао је то „унизолационизмом“…
„Међународни кредибилитет САД био је угрожен и пре овог потеза, изласком из Париског споразума о климатским променама, из Унеска, споразума о слободној трговини у пацифичком региону… О угроженом кредибилитету, уосталом, понајбоље говори реакција европских савезника САД“, указује Зоран Миливојевић.
За разлику од САД, три европске потписнице споразума — Немачка, Француска и Велика Британија — остају му привржене. Немачка канцеларка Ангела Меркел, француски председник Емануел Макрон и британски шеф дипломатије Борис Џонсон путовали су у Вашингтон у последњих десетак дана, покушавајући да одговоре Трампа од напуштања споразума. Али не само да га нису наговорили, него им Америка сад прети такозваним секундарним санкцијама ако наставе економску сарадњу с Ираном.“
Амерички амбасадор у Немачкој Ричард Гренел чак је твитовао наредбу да „немачке компаније које послују у Ирану треба одмах да прекину с тим“. Упркос тој наредби, међутим, Меркелова оцењује: „Европа мора да своју судбину узме у своје руке. То је задатак за будућност“. А слично ће и Макрон, који каже да Европа „не може да дозволи да друге велике силе, укључујући и савезничке, доносе дипломатске и безбедносне одлуке у наше име“.
„Значај изјава, попут ових које даје Ангела Меркел, није довољно наглашен. Тако нешто, наиме, у Немачкој није могло да се чује последњих 70 година. Зато мислим да те речи треба јако озбиљно схватити, јер ће њихове последице бити дугорочне, указује Немања Старовић. „Америка заправо долази у веома незгодну ситуацију, она је сада у опасности да буде изолована. А да би то избегла, мораће да притиска своје европске партнере да се прикључе санкцијама Ирану, што ће само допринети даљој ескалацији тензија.“
„То је кључно питање — да ли ће остали учесници у споразуму пристати на америчке санкције?“, надовезује се Зоран Миливојевић, и закључује: „Отуда је сасвим могуће да се управо на овом питању ломи глобални поредак, и Америка је заиста у опасности да, и буквално, изгуби свој глобални примат. Ово је кључни тест, на коме ће се видети до које је мере она још у стању да притиска и своје савезнике, и своје главне супарнике, Кину и Русију. Уколико ове две државе на то не пристану, добићемо и дефинитивну потврду да је светски поредак заиста промењен“.
