Песник, есејиста и преводилац Борислав Радовић, стваралац који је снажно обележио српску поезију друге половине 20. века, отишао је заувек крајем априла, тихо, као што је и налагала његова јединствена одмереност. Вишегодишња повученост из јавности песника који, како је критика одавно констатовала, стоји раме уз раме са Васком Попом, Иваном В. Лалићем, Миодрагом Павловићем, била је израз духовне супериорности и добровољног изгнанства из медијски устројеног и обележеног света.
„Његова поезија парадоксалним шапатом хоће да каже: све ту пише. Читав распон који песништво може да обухвати ту је надохват руке…“ бележили су, не без усхићења, први читаоци Радовићевих књига.
Од овог ставараоца ретког дара, од посвећеника чија је строгост према самом себи била и остаје без премца, књижевница Гордана Ћирјанић, опростила је на јединствен начин у Спутњиковом студију, у емисији „Орбита културе“.
„Уопште није лако рећи нешто за јавност о особи које тек неколико дана нема, а чије нам је пријатељство толико значило. За мене лично, мало је рећи да смо били пријатељи. Јесмо то били у стварности, али у мојој самоћи писца, Бора и нико други него он био је онај идеални читалац, увек ненаметљиво присутан, који ме је обавезивао на строгост према речима, који ме је чувао од тога да у исказу не западнем у баналност, патетику или ма каква олака решења. Била је велика, ретка привилегија да имам уза се, откако сам почела да пишем прозу пре 25 година таквог пријатеља, таквог саговорника и таквог читаоца.
Гордана се присетила и колико је Радовић утицао на њу да се, после дугогодишњег живота у Шпанији, у којој је остала без животног сапутника, врати у Београд.
„Говорила сам му како је код мене већ била узела маха једна језичка шизофренија, када сам један исти исказ исписивала делимично на српском, делимично на шпанском. Он ми је тада одржао једно дискретно предавање о језику као домовини, о неопходности да донесем дефинитивну одлуку о томе да ли хоћу да будем писац и само писац. Није рекао ’врати се‘, био је сувише обазрив и уздржан да би ма коме давао такву врсту савета“, сећа се Гордана Ћирјанић.
Током једне од њених посета Београду, у јесен 1994, десио се, каже, неки чудесан сплет околности који је учинио да се једна група песника „много и жељно“ дружи из дана у дан, окупљајући се прво у редакцији Књижевних новина.
„Поред Боре Радовића ту су били Милутин Петровић, Слободан Зубановић, Душан Вукајловић и повремено Раша Ливада. И могло се то окупљање назвати неком врстом катедре око најстаријег и најмудријег међу нама, Боре Радовића“, каже Ћирјанићева.
Повратак у Шпанију донео јој је и одлуку коју је, давно пре тога, посејала Радовићева прича о језику као домовини.
„Вративши се у Андалузију, схватила сам да тамо немам ни близу таквих саговорника какве сам оставила у Београду. А онда се десило, сутрадан по мом повратку, да примим вест о изненадној смрти једног од оних песника из најужег круга, Душана Вукајловића. Та вест је била окидач за моју одлуку да се вратим у Београд, а Борине речи о језику као домовини, које су већ биле пустиле корен, суштински разлог да таква одлука и сазри“.
Подсетивши да је у том светлу и Борина песма „Посебно место“ одиграла такође важну улогу „у оно време кад је Београд био последње место у које би се неко вратио“, Гордана Ћирјанић се — прочитавши те чувене стихове — од аутора „Поетичности“, „Маина“, „Братства по несаници“… опростила поезијом. Узвишено, сведено и без вишка речи. Радовићевски.
