Почетком маја у Србији се појавио први број културног магазина „Модерна времена“, чији се концепт наслања на искуства новијих француских магазина за културу познатих по скраћеници „мук“ (mook), која сугерише хибрид књиге и часописа.
„Модерна времена“, која су добила име по истоименом Чаплиновом филму, обраћају се „радозналом читаоцу који је засићен медијском површношћу, дигиталном буком и идеолошком искључивошћу и који тражи другачије садржаје — споре, ’дугочитајуће‘ есеје, другачије погледе, ауторе који аутентично сведоче о свом времену и који покушавају да без афектирања дубље промишљају стварност, баштину и актуелне културне феномене и друштвене процесе“.
Теме текстова у „Модерним временима“ крећу се у распону од својеврсних културно-археолошких открића — како је Фридрих Ниче преводио песме о Марку Краљевићу, преко дубинских анализа актуелних политичких кретања — феномен Едварда Сноудена као првог правог дисидента дигиталне ере или стање нације у Великој Британије у контексту „брегзита“, промишљања појединих културних феномена попут улоге поп-музике или књижевности у контексту антиколонијалних покрета, па све до анализе вишезначних естрадних инцидената — случај Жике Јакшића и телевизијске емисије „Никад није касно“.
Пошто је у уводнику првог броја главни и одговорни уредник Небојша Грујичић написао „купите први број, можда другог неће ни бити“, питали смо га како процењује шансе за успех и да ли ће бити другог броја.
„Мислим да смо већ успели. Показали смо да постоје шансе, само се треба усудити. Има људи који би читали овакав часопис, сад је на реду прича о инфраструктури, али хајде да не кукамо, него да видимо да ли може нешто да се уради. Ми смо померили ствари са мртве тачке, а да ли ће то да ’заживи‘, видећемо. Радимо сваки број као да је последњи“, каже Грујичић за Спутњикову „Орбиту културе“.
Будући да се „Модерна времена“ наслањају на искуства савремених француских културних магазина, која су се добро „примила“ у тој земљи у последњих десет година, питали смо Грујичића какве су шансе да се такав пројекат „прими и у Србији“.
„Култура или постоји или не постоји. У Француској се то запатило, то је земља великог формата, велике традиције и велике културе. Ја пак мислим да наша култура није мала и да постоји једна врста културне традиције на коју се ми наслањамо, са свешћу о томе како је та култура трајала и који су њени основни стубови. Мислим да та идеја, да је наша култура разорена, да је мала и провинцијална, просто није тачна. Мислим и да једна средина кад се овакав часопис појави на киосцима изгледа боље. Сама чињеница да је овакав часопис могуће направити говори да овде постоји нека врста културног потенцијала“, истиче Грујичић.
Иако је реч о несумњивом културном феномену, луксузном часопису од 180 страница за који су писали, између осталих, Станко Церовић, Владимир Пиштало, Мухарем Баздуљ, Жикица Симић, Драган Амброзић, институционална подршка не постоји.
„Институционална подршка не постоји. Јако нам је била подршка Драгутина Ивића, који је кренуо као читалац који нема шта да чита, и кад је видео ’Модерна времена‘ одлучио је да нас подржи са својом фирмом ’Европапир‘. Хоћу да кажем да је ово једно потпуно разбијено друштво, људи су атомизирани без икакве идеје или вере да је било шта могуће направити. О томе пише Станко Церовић у јако важном тексту о Едварду Сноудену — он говори о наученој беспомоћности. Људи су раштркани, на различитим странама, као после Сутјеске, где у јединицама беже разваљени кроз обруче, мислећи да су једини преживели. Често кажу читаоци: ’Ово ме занима, али има ли још људи?‘ Бар 50 људи ми је рекло да мисле да су сами на свету“, каже Грујичић.
На питање шта је то заједничко што повезује јунаке „Модерних времена" — Краљевића Марка, Фридриха Ничеа, унуку Марка Миљанова, Андрића, Црњанског, Паола Сорентина и Фелу Кутија, Грујичић одговара:
„Одбрана права на елементарно људско самопоштовање".
