„Слика са Црвеног трга у Москви имала је политички значај ове године, као и ранијих, и тај политички значај расте. Почетком деведесетих, када се распао Совјетски Савез, склопљен је договор између Русије и НАТО-а да неће бити ширења Алијансе на исток. Сада видимо да се НАТО налази у прибалтичким државама, на границама некадашњег СССР-а, а негде и на граници саме Русије.“
„НАТО претендује да уђе дубоко на ту територију, пре свега кроз Украјину. Проблем је што народи у Источној Европи имају један амбивалентан однос према Русији кроз историју. Има ту и доброг, позитивног и негативног наслеђа и сећања. Негативно се углавном везује за период совјетске доминације у Источној Европи. У Европи су комунистички систем и комунистичка идеологија изједначени са фашизмом и са нацизмом. То даје основу за разне медијске и идеолошке манипулације.“
„Те две идеологије нису исто. Мора да се зна ко се налазио с које стране фронта у време Другог светског рата, али нове генерације често то не знају и онда се отвара огроман простор за манипулацију када страдају чињенице“, сматра Милорадовић.
Колико је то изједначавање опасно у данашње време?
— Јако, с обзиром на то да НАТО има претензије да се шири на Исток, потребни су му савезници међу народима од Прибалтика до Црног мора, па и до Јадрана. Његови савезници су крајње десни спектар, они који су потомци или симпатизери најрадикалнијих војних и политичких организација које су постојале на том простору. Естонија, Летонија и Литванија су имале своје СС трупе које су биле под немачком командом. Сваке године имате маршеве који се демонстративно одигравају, често уз саму руску границу, само да би показали где се налазе.
Европа углавном благо осуђује или уопште не осуђује те догађаје, док НАТО то хладнокрвно посматра, јер знају да је то управо уперено против Руса. С друге стране, имате обнову нацизма у Украјини — следбенике Степана Бандере који је био представник насилног квислиншког режима, упоредивог једино са усташама у Југославији. Овде код нас се не зна који је то степен злочина и какве су бестидности чињене према јеврејском, пољском и руском етничком становништву у Украјини за време Другог светског рата под покровитељством Трећег рајха.
Зашто се у неким круговима Дан победе ставља по страни и изједначава са Даном Европе?
— То се настоји управо да би се тај огроман кредибилитет и углед Русије умањио и да би се наставио агресиван наступ према тој држави, који иде на свим нивоима — геостратешком, политичком, економском, културном. Санкцијама се уништава руска привреда да би се размекшао простор за даље продирање.
Вучић и Путин су у Москви разговарали и о судбини Косова и Метохије. Можемо да претпоставимо шта би могла да буде помоћ Русије?
— У овим тренуцима, помоћ може да буде искључиво дипломатска. Наша позиција је таква да неку другу врсту помоћи не можемо да очекујемо, а не знам ни шта бисмо са њом. Да би се ствари развијале у неком, за нас позитивном смислу, морају да буду испуњени многи услови, пре свега на међународном нивоу. Питање Косова и Метохије је питање непромењивости граница које су утврђене после Другог светског рата. Старе границе Југославије су управо ту начете. Свуда су поштоване, без обзира на сецесију, али овде су начете и овде је почетак прекомпозиције и демонтаже оног поретка који је успостављен ’45. године, и то је оно што је сигуран показатељ да то не може да прође само кроз договор српског и руског председника. Ако буде неких промена, то мора бити резултат међународног консензуса. Ако не буде консензуса, а дође до радикалних промена, то значи да ће доћи до озбиљних сукоба.
Владимир Путин је пристао да дође у Србију до краја ове године. Каква ће слика бити послата Европи и Америци?
— То ће бити само показатељ континуитета — Србија не одступа од своје спољне политике, неће увести санкције Русији, јер је та земља једино озбиљно политичко упориште, а исто је било и пре сто година уочи Првог светског рата.
Како Запад тумачи то што Србија купује оружје углавном од Русије?
— Војна помоћ је изразито ограниченог карактера. Шест „мигова“ је мало више него ништа. У међународним релацијама ми и даље не представљамо неку силу. Све то, чак и уз одређене системе за противваздушну одбрану, неће драстично променити баланс снага на Балкану. Уколико би дошло до неких промена у самој Србији, рецимо до поновног враћања обавезног војног рока, макар 3 до 6 месеци, то би значило да снага српске одбране реално расте.
То можемо само званичном иницијативом о враћању обавезног војног рока.
— О томе се говорило прошле године, па су се сви ућутали управо због неких негативних реакција у међународним круговима. Они се најбоље осећају када је Србија потпуно разоружана. Њима је трајни интерес да Србија буде што мања, а ако буде већа, онда да буде толико велика да се њен карактер изгуби као у случају Југославије — да то не буде национална држава Срба, већ мултинационална, у којој постоје разни утицаји, разни интереси који се међусобно супростављају и која у критичним моментима нема снагу да би била непослушна.
До када ће нам толерисати војну неутралност?
— Док се у Источној Европи не догоде неке крупне промене које ће угрозити интересе Запада. Ако дође до промена у Украјини или некој другој од суседних држава, то може да буде сигнал да се не осећају спокојно са Србијом која одржава неутралност и онда ћемо се наћи под новим притисцима да се уклопимо у НАТО.
Свети архијерејски сабор СПЦ упутио је апел свим државницима да не поклекну и да не дају Косово зарад неких виших интереса. Да ли та порука допире до државника?
— Она свакако допире, али до државника допиру и разне друге поруке и они морају из те гомиле информација да направе једну хијерархију приоритета и да изаберу оно што је најрационалније. Нисмо признавали државу Косово, зато што оно што је добровољно дато, то је дато једном за свагда. Оно што је отето, увек може да се постави питање тога и могу ствари да се ревидирају. Ако се буде пристало на коначно решење, онда ће оно бити дефинитивно, а рано је још за дефинитивна решења. Није у питању само Србија и није у питању само Косово. Морају се видети и сва друга жаришта, јер они који имају моћ да утичу на решења, имају своја гвожђа у свакој од тих ватри широм света и они неће само једно да гасе, а да друга сачувају. Њима она сва требају и она ће исковати неки нови светски поредак у односу на свеукупне своје интересе. Они не дозвољавају да се једно по једно жариште гаси, управо зато што другим жариштем они исправљају свој негативни салдо на неком претходном.
Жан Клод Јункер је рекао да Европа више не подржава Трампа због изласка из нуклеарног споразума. Како сада можемо да посматрамо однос Брисела и Вашингтона?
— Ствари су сложене. Односи Европе и Русије су и компатибилни. Да би европска привреда напредовала, њој су потребни енергенти, који не могу да стижу са Блиског истока где Американци стално пале нове ватре, онда морају да стигну из Русије. Америка је спречила „Јужни ток“, а није успела да спречи изградњу два „Северна тока“, а у плану је и трећи. Вашингтон највише плаши европско-руска трговина сировинама и енергентима и надају се да имају довољно снаге да то пресеку. Није искључено да ће пораст политичких тензија у Источној Европи бити последње средство за којим ће посегнути да би те, очигледно врло компатибилне интересе, тај магнетизам између Европе и Русије, неки начин пресекли.
