Милош је дипломирани фитнес-тренер, има 35 година и у сјајној је форми. Сигуран је да му је месец дана довољно да стигне на прву утакмицу и подржи Србију на Мундијалу. Међутим, ово није његов први подухват вредан дивљења. Прошле године возио је бицикл до Турске како би на Европском првенству подржао наше кошаркаше.
Из Београда преко Копаоника, Бајине Баште, Ужица, Вишеграда и Требиња, стигао је до Дубровника. Након вожње по Црногорском приморју, одлучио је да преко Албаније, Тиране и Елбасана настави ка Турској. Репрезентативац Драган Милосављевић, кошаркаш из Крушевца, нашао ми је карте за првенство, другари које сам упознао преко једне студентске организације нашли су ми смештај, све се поклопило, каже он.
„Девет дана на путу ме је пратио друг из Панчева, било је чудно, био сам много спремнији и у пар момената, на брдима, он само што није заплакао. Питао сам га — зар ниси рекао да си спреман, рекао је, јесам, али ми у Панчеву, у Војводини немамо брда. Тада је било мало напето, али био сам у одличној форми, за седам дана прешао сам 1.300 километара“, каже Милош.
Додаје да је стигао на време у Истанбул, али се у граду није добро снашао и није стигао да погледа прву утакмицу коју је играла Србија. Зато је у Русију кренуо месец дана раније. Прва дестинација Самара, утакмица против Костарике, 17. јуна. Још није одлучио да ли ће ићи преко Бугарске, Румуније и Украјине или преко Бугарске, Турске и Грузије.
Милош има минималне трошкове путовања, јер смештај проналази код људи који су повезани преко сајта коучсурфинг. Ипак, неретко му се дешавало да се усред ноћи нађе у непознатом и да не зна где може да кампује.
„Било где у западној Европи, то је у реду, зато што већина људи зна енглески. У Турској је било чудно, зато што не знају језик. Задесио сам се у три ноћу на бензинској пумпи, требало ми је преноћиште и храна. За цене се сналазе тако што их куцају у калкулатор и покажу вам цифру. Кад сам пробао да схватим где могу да разапнем шатор, буквално смо се бавили пантомимом“, присећа се саговорник Спутњика.
Милош Милановић бициклом је обишао целу западну Европу, кренуо је у посету пријатељима у Норвешкој, преко Прага, где такође има пријатеље, али је променио руту. Од плана најчешће одустајем јер ме фасцинира природа, сусрећем дивље животиње, срне, зечеве, то је посебно искуство, али у Русију идем због Србије, каже Милановић.
„Идем да пробам да подржим нашу репрезентацију. Другари ми кажу да сам маскота, односно амајлија кошаркашке репрезентације Србије. Надам се да ћу макар у првој утакмици донети срећу фудбалерима. Идем и да бих упознао људе, видео пределе. Питао ме је један дечко у Франкфурту чему све то. Ово је за мене најјефтинији начин путовања, одржавам кондицију и упознајем људе, на сваком кораку упознајем људе“, објашњава Милановић.
Вожња бицикла није му једина страст. У последњих неколико година није пропустио ниједан полумаратон у региону. Одлучио је да трчи када је његов презимењак Зарија Милановић у једној години истрчао чак 55 маратона. Београд, Крушевац, Оџаци, Сплит, Љубљана, где је трчао маратон, Дубровник, прво је јурио свој резултат, а сада, кад је у озбиљној кондицији, обраћа пажњу и на друге такмичаре.
Милановић из Спутњика прво иде у родни град, да се поздрави са фамилијом, а затим — правац Самара.
Не зна колико ће боравити у Русији, због репрезентације, план је да оде у Самару и Москву, то ће зависити од резултата наших фудбалера. Међутим, захваљујући санкцијама под којима је била Србија, Милош има и резервни тим за који навија свим срцем.
„У време када сам почео да навијам, нисмо имали државни тим ни у једном спорту. Те 1994, на Светском првенству у Америци појавио се Бразил, Ромарио Бебето и екипа. Тако се родила љубав“, каже Милош.
Испратили смо га у нади да ће и овог пута донети срећу репрезентацији Србије.
