Упркос очекивањима дела јавности да ће редовно заседање недавно завршеног Светог архијерејског Сабора Српске православне цркве (СПЦ) бити бурније, с обзиром на најаве промена црквеног Устава и преименовање СПЦ, то се није догодило и Сабор је завршен мирно и без буке.
Једна од одлука српских црквених отаца јесте да СПЦ, како стоји у саопштењу из Патријаршије, молитвено и достојанствено обележи 1000 година од оснивања Охридске архиепископије.
Сабор је такође поздравио правоснажну одлуку Великог савета Европског суда за људска права у Стразбуру, којом се констатује да су, како се наводи, македонске власти прекршиле међународну конвенцију о људским правима и слободи вере и савести, одбијајући да региструју канонску Охридску архиепископију СПЦ.
Хиљадиту годишњицу постојања Охридске архиепископије спремају се да обележе и у непризнатој Македонској православној цркви (МПЦ), која се налази у расколу са Српском црквом од 1967. године.
Представници МПЦ позвали су Бугарску православну цркву (БПЦ) да им се прикључе у обележавању јубилеја, што је Синод БПЦ одбио. Подсећамо да је БПЦ недавно пристала да заступа МПЦ у свету као мајка црква, што је изазвало запрепашћење у СПЦ, с обзиром да се БПЦ умешала у унутрашња питања сестринске цркве.
Сада су оци БПЦ одбили да се, на позив поглавара МПЦ Стефана бугарском патријарху Неофиту, прикључе обележавању годишњице оснивања Охридске архиепископије.
Опрез приликом прославе јубилеја
Саговорници Спутњика, стручњак за верска питања Владимир Димитријевић и стручњак за црквено право и правни историчар Зоран Чворовић сматрају да би СПЦ требало да покаже опрез када је у питању прослава миленијумског јубилеја Охридске архиепископије.
Обојица напомињу да је Охридска архиепископија основана за време власти најмоћнијег византијског цара Јустинијана (527-565) и да је дуже времена била под утицајем Рима (пре раскола из 1054. године) и старија је од хиљаду година. Такође, Српска црква је са Охридском архиепископијом имала сложене односе, јер се охридски архиепископ Димитрије Хоматијан снажно противио формирању Српске цркве и био је оштар критичар Светог Саве.
Касније, када је Србија потпала под турску власт, територија српске Патријаршије пала је под власт Охридске архиепископије. Из тих разлога је за СПЦ проблематично афирмисање Охридске архиепископије, сматра Чворовић, док према Димитријевићевим речима, то не значи да значајне датуме не би требало обележавати, већ да би том питању требало имати, како каже, уравнотежен приступ.
„Треба указати на чињенице и историјске околности, а истовремено би требало указати на чињеницу да аутокефалија Српске цркве свакако нема везе са Охридском архиепископијом као таквом. Разумем потребу да се нагласи веза између СПЦ и Охридске архиепископије због садашње ситуације у Македонији, али треба врло пажљиво и изнијансирано, када су у питању канонске и историјске чињенице, радити ту ствар“, сматра Димитријевић.
Одлука Стразбура — праведна али непримењива
С обзиром да је прогон Охридског архиепископа Јована, који припада СПЦ, незаконит, Димитријевић одлуку суда у Стразбуру оцењује као праведну.
„Охридска архиепископија има право на своје постојање. Али увек треба размишљати о целини нашег народа, који не мора да се изјашњава као српски. Треба водити рачуна о целини тога народа, из простог разлога што наши непријатељи на све могуће начине раде на томе да одвоје људе из Србије и Македоније, између осталог, и кроз црквене поделе“, каже он.
Стога је и одлука МПЦ да се обрати бугарској цркви, иако добро знају да то није канонски пут, нешто што је штетно по односе двају народа, додаје Димитријевић, а за решење проблема су потребни, према његовим речима, огромна мудрост, смирење и стрпљење.
Када се говори о суду у Стразбуру требало би узети у обзир његову целокупну судску праксу, напомиње Чворовић и подсећа да је исти суд деведесетих година наложио да се у Бугарској у регистар упише и расколнички покрет у БПЦ.
„Из те одлуке се види да суд у Стразбуру не води рачуна о црквено-правним питањима, о континуитету, ко има право да представља једну црквену организацију, већ је интерес Стразбура да, манипулишући људским правима, прави хаос, региструјући велики број православних црквених организација, и расколнике и матицу цркву. У овом случају бисмо могли да кажемо да је МПЦ расколничка, а да Охридска архиепископија није, али интерес Стразбура није то, већ да умножи проблеме, јер ће се онда до решења македонског црквеног питања теже доћи“, сматра Чворовић.
Он изражава бојазан да ће одлука Стразбура бити примењива само на папиру.
„Доле заиста постоји прогон јерарха из Охридске архиепископије СПЦ. Македонци имају грозничаву потребу да свој идентитет утврде и са црквеном аутокефалношћу, али негирајући и етногенезу од Срба и негирајући да је мајка македонским епархијама Српска црква“, објашњава Чворовић.
Македонске власти, верује Чворовић, неће дозволити примену одлуке из Стразбура, што ће, према његовим речима, постати још једно средство за дестабилизацију Македоније, која ће се цепати и у црквеном смислу, што није српски интерес.
„Дестабилизација Македоније јесте заправо слабљење аутентичног македонског дела популације и јачање албанског. Мислим да је неко имао у виду и то. Дакле, српски интерес јесте јачање македонске популације и, што је пре могуће, решавање македонског црквеног питања“, категоричан је Чворовић.
Шта поручује БПЦ када не жели да се прикључи прослави
Говорећи о одлуци БПЦ да не учествује у прослави јубилеја Охридске архиепископије заједно са МПЦ, Чворовић каже да БПЦ не жели да учествује у нечему што се не уклапа у њене планове, а према њиховом тумачењу историје, Охридска архиепископија је бугарска црква.
БПЦ не жели да афирмише Охридску архиепископију као самосталну, македонску, небугарску цркву.
Димитријевић верује да је БПЦ највероватније под притиском власти прихватила иницијативу МПЦ да за њу лобира. Међутим, бугарски јерарси су свесни да канонски поредак не сме да се угрожава, јер би то угрозило и њих саме.
„Бугарска црква имала је страховито искуство раскола деведесетих година и они стварно не желе да ту ствар продубљују. Тако да ми је драго због те одлуке, јер она показује да у епископату бугарске цркве ипак постоји зрелост да се избегну конфликти на ширем, међуправославном нивоу“, каже Димитријевић.
