Бег из цивилизације је његов начин живота, а на уметнички рад утиче и када није у природи у којој слика. Почео је на Змињем језеру, када је оставио лик Пресвете Богородице на столетном деблу бора. „Мој пут осликавања икона заправо је започео пре тридесетак година, започео са Јесењином, па са Александром Сергејевичем Пушкином, трајао је са Фјодором Достојевским, а негде се ту појављивао и Толстој“, објашњава Вуковић за Спутњик.
„Најчешће сам се присећао стихова великог Сергеја Јесењина, који је написао: ’Сви смо ми у овом животу само сенке, нека је вечно благословено све што је дошло да процвета и све што је дошло да умре‘. Постоје такозване душевне истине, живот није само физичка истина, није само оно што се види, што се дотиче, није јагма за богатством, трка за материјалним. Није трка за такозваним профитом. У савременом свету на сваком кораку можете да чујете ’профит‘. Често се појављује и флосула ’циљ оправдава средство‘ у том богаћењу, али постоје и душевне истине — оне су бесмртне, вечне, оне трају милијардама година, оне су непобедиве. Свака физичка истина ће проћи, али душевна истина ће вечно трајати“, сигуран је Вуковић.
Руска књижевност и филозофија утицале су на његов рад и ван природе. Карактерише га јединствен стил у изради икона. Сматра да се његов израз може поредити са стилом руских икона у периоду између 12. и 18. века, јер не води много рачуна о пропорцијама, а критичари његов стил називају слободнијим. „Не волим да запоставим карактер саме иконе, а до тога долази ако се фокусирате на обраду форме“, каже Вуковић.
„Моје форме су необичније, иконе су мистичније, осликане углавном у лазурном стилу, па тако поједине чак подсећају на наиву, али имају продорну дубину. У њима се осећа велика духовност. Икона и јесте место где се изображавају и људска душа и дух. То је непрестана игра људске душе и људског духа. Управо у икони налазе се највеће тајне и највеће истине људског духа, што је једна, и душе, што је друга важна карактеристика“, објашњава уметник.
Има и исукуство у осликавању храмова Српске православне цркве. После дипломирања на Академији СПЦ, са свештеником Миланом Радусином, који служи и осликава цркве у Далмацији, осликао је први олтар, у цркви у Грачацу, у Лици. Осликавао је храмове и у Србији и Црној Гори.
Вукович највише времена проводи у природи, у потрази за изгубљеним рајем, са две ћерке и сином, кога носи јер је премали за дуго пешачење. Истину најчешће тражи у планинским пределима, у којима живе дивљи коњи. Они су за Вуковића посебна инспирација, веза са вечношћу. „Најлепша искуства у сусрету са дивљим коњима доживео сам на планини Дурмитор, у подножју неколико врхова, у близини великих глечера“, каже Вуковић.
„Ти коњи, за које увек кажем да су чаробни, појављују се изненада, излазе из шума и крстаре по висоравнима. Увек нас прате. Кад год нам је тешко да се попнемо на неки удаљени врх, они се појаве и круже око нас. Као да су нас чекали, као да су нас призивали, као да су нам се можда у неком моменту провлачили и кроз косу. Нису то само физички коњи, то су и коњи невидљиви. Они су симбол снаге, победе живота над смрћу, симбол вечног живота, васкрсења, настављања живота негде тамо далеко. Они штите, они су чаробни помагачи. Душу посматрача воде у други свет. Коњи носе светитеље“, прича нам Вуковић.
Он додаје да не види срећу у савременом свету, јер сматра да је савремени свет — савремени рат. Када је у хармонији с природом, човеку је јасно да ће победити божанска, соларна страна, она је и симбол васкерсења, Христове победе над смрћу.
На другој самосталној изложби, Вуковић ће представити и неколико портрета у уљаној техници. Сликао је, каже, људе који су незнани јунаци Београда.
„То што неко сваког дана гостује на радију и телевизији, експонира се и држи говоранције, представља се у неком идеалном светлу, мени не значи ништа. Али на сваком кораку у овом граду, по болницама, школама, имате професоре, лекаре, знамените новинаре, који никада нису изашли из те сенке. А могли су, били су најбољи у својој струци. Данас нико не зна за њих. Управо њих сам осликао, нисам им написао ни име ни презиме, из поштовања, да не бих дирао сенку у којој су одлучили да остану и мирно обитавају. Они нас само с времена на време посете и оплемене сећањем на себе и својим појавама које су бесмртне. Управо је Београд град у коме има много незнаних јунака који се не виде, не експонирају се, а ту су. Док у редовима чекају и чезну да се појаве у медијима и нешто кажу, у сенци постоји нешто много моћније, много лепше него оно што се налази у првим редовима“, објашњава Вуковић.
Велике пажње вредна дела која су настала у покушају да Вук Вуковић „смири своју гордост, као највећи грех модерног човека и победи самога себе“, у галерији „Икар“ у Земуну публици ће бити доступна до 29. маја. Поред ликовних радова, представиће и фотографије дивљих коња.
