Пре 14 година у Лапљем селу, које припада општини Грачаница, основано је аматерско позориште за децу и младе — театар „Гето“. У организацији театра у Штрпцу управо је отворен пети Дечји позоришни фестивал „Биберче“.
На идеју да оснује трупу позоришни редитељ Зоран Ристић дошао је после погрома 2004. године, када се, како каже, осетило потпуно безнађе, када су многе породице размишљале да заувек напусте Косово и Метохију. Деца су знала чиме се бавим, она су ме анимирала, могу слободно да кажем да је театар основан на њихов предлог, каже Ристић за Спутњик.
„Међу првима смо кренули да се бавимо културним активностима које су до 2011. године биле потпуно замрзнуте. Ту и тамо би се појавила некаква културна активност, изложба или песничко вече, али оваква врста културне делатности и фестивала, реално, на овим просторима је веома ретка. Дечја позоришта која постоје у већим срединама не функционишу, зато што се изнајмљују за разноврсне играонице, рођендаонице“, каже Ристић.
У последњих 14 година кроз „Гето“ су прошле генерације ђака који данас имају своју децу. Управо захваљујући посебном раду на себи, отворености и спонтаности — игри, многи су ухлебљење нашли у медијима на Косову, али и у региону, а има и оних који су остали у свету уметности, пишу, глуме. Наш рад је доказ да на Косову и Метохији не мора све да буде тако црно као што се представља, овде има живота, каже Ристић.
„Моја максима јесте да је све на Косову лаж и добар део онога што се о нама пласира. Ово је средина у којој сам рођен, у којој стварам и свима које то занима покушавам да покажем да овде има, каквог- таквог, нормалног живота. Иако живим у гету, покушавам да га разбијем, једноставно, покушавам да живот учиним подношљивијим. Одлучио сам да се посветим новој генерацији која долази, да са њима стварам садржаје, да се радујемо животу“ говори нам Ристић.
Додаје да сазревање у „Гету“ деци даје осећај припадности, али и да им омогућава да схвате да свуда може и мора да се живи, да се игра, јер живот је игра. Кроз „Гето“, захваљујући гостовањима на фестивалима у Србији, али и у иностранству, деца су упознавала различите средине и културе.
Ристић истиче да је најбољи начин борбе против суморне стварности којом су окружени постављање представа са позитивном тематиком. У театру „Гето“ нема тужних прича, тога нам је свима преко главе, каже он.
„Од првог дана сам радио искључиво веселе представе за децу, раздрагане, да би се деца радовала животу, да би славила живот, да не славе тужне приче, којих се треба сећати, али које треба да остану у прошлости“, истиче саговорник Спутњика.
У безмало деценији и по рада трупа је поставила више од 30 представа. Играју углавном по школама и домовима културе на Косову и Метохији, публика је разноврсна, то су пре свега основци, али и млађа деца, омладина и њихови родитељи.
Најпоноснији су на „Биберче“, позоришни фестивал који се организује пети пут. Ове године нагласак је на луткарским представама. Током четири дана фестивала публика ће имати прилику да види седам представа, а организоване су и радионице драмског стваралаштва. Две луткарске радионице водиће Татјана Паскаш и Тибор Фараго, гости из Народног позоришта „Тоша Јовановић“ из Зрењанина. Фестивал ће ове године имати међународни карактер.
„Имамо и радионицу израде лутака коју ће држати Цветин Аничић, редитељ и луткар Народног позоришта ’Бранислав Нушић‘ из Шида. Ту су и позоришне радионице експерименталног театра ’Ла мама‘ из Њујорка, који се на занимљив начин бави кореографијом, глумом и музиком. Чуо сам да су тренутно у Приштини, позвао их и пристали су да дођу. Они ће нам бити специјални гости“, каже редитељ.
На петом фестивалу „Биберче“ публици ће се представити позоришна дружина Дома културе из Косовске Каменице, које је под окриљем Српског позоришта из Гњилана, театар галерије „Акваријус“ из Косовске Митровице, трупа „ББГ Арт“ из Београда, а последњег дана фестивала — 20. маја, наступиће глумци Дечјег културног центра из Зајечара.
За свој, по многим параметрима, вредан уметнички, али и педагошки рад театар „Гето“ користи просторије девастираног Дома културе у Лапљем селу, у нади да ће локална заједница, или они који о њеној судбини одлучују, имати разумевања и помоћи им да створе боље услове за „игру“.
