Министар одбране Александар Вулин истакао је да, ако је за Европску унију кључан однос према косметском проблему и ако поставља услове за које зна да неће бити испуњени и тражи оправдање да Србија не буде њен члан, онда треба размислити да се промене приоритети наше спољне политике.
Може ли Србија да промени своје спољнополитичке приоритете? Како би то у пракси изгледало? Који су плусеви, који минуси?
Одговорност на Европској унији
Основни проблем ЕУ и Србије, према мишљењу искусног дипломате Владислава Јовановића, јесте што одговорни политичари нису већ 2001, кад су изразили жељу да постанемо члан ЕУ, нагласили да тo желимо да чинимо искључиво под условима под којима су постале друге земље или оне које су још кандидати.
То значи да желимо да уђемо у границама које су дефинисане нашим уставом, са Косовом и Метохијом као својим интегралним делом, додаје дипломата, а ЕУ би се тада нашла у позицији да мора да повуче одлучујући потез.
„Она би свакако ускратила наш улазак на основу дефиниције нашег устава, али би тиме и преузела одговорност да нас не жели као што жели све друге земље, бивше и будуће, него да нас жели у подређеном положају. И тада бисмо могли да изразимо жаљење због тако непринципијелног става ЕУ и да нагласимо да је она одговорна што ми не можемо да се крећемо ка ЕУ. Тако да би ЕУ била крива за то“, напомиње Јовановић.
Мало је то компликованије сад него да је урађено пре 17 година, али никад није касно, сматра Јовановић и истиче да у овој ситуацији, ако би били стављени пред избор: ЕУ или не — због Косова и Метохије, онда бисмо морали такође да дамо одричан одговор, али у том случају ми бисмо могли да будемо осуђивани као страна одговорна за прекид разговора.
„Зато је било боље раније, а ни сад није касно да питамо ЕУ да нам принципијелно одговори: да ли жели да нас прими као остале чланице и као ове три које чекају или нам намењују неки нижеразредни положај. И у том случају ЕУ би била одговорна за прекид процеса уласка, а ми бисмо остали у економском простору ЕУ и могли бисмо евентуално уживати статус привилегованог партнера који она нуди Турској, а чини ми се да тако нешто имају и Израел и неке земље Магреба“, резонује Јовановић.
Нема драме, економија би функционисала
Искусни дипломата каже да ни тада не бисмо имали никакву драму јер би наши економски односи били настављени, могли бисмо да даље преузимамо оне вредности из области система и људских права које смо и досад узимали. И ствар би се завршила тако што би ЕУ Србији затворила врата, али не би престали односи и сарадња, као што те односе и сарадњу желимо и са свим другим земљама.
„Они би били на великој муци да преузму одговорност за то, а не би могли да је избегну зато што су се заклели да више неће примити земље које имају проблеме са другим суседима. Са друге стране, ризиковали би да земље такозваног Западног Балкана изложе још јачем и непосреднијем утицају других, који такође имају историјске и геополитичке интересе на Балкану. Не само Русије и Турске, ту је и Кина, која је новодолазећа сила, ту је и Немачка која има и соло политику на Балкану, не само у оквиру ЕУ и НАТО-а, само што се она скрива и не види“, додаје Јовановић.
Тако да би то био врло деликатан избор за Брисел, подвлачи он и питање је да ли би у том случају Брисел могао да начини корак назад и да нас прихвати као што је Кипар прихваћен иако је имао проблем са Турском у вези са Северним Кипром.
Да ли би ЕУ то урадила или не, Јовановић каже не зна, али сматра да би очигледно била спремна на неку врсту, не кажњавања али санкционисања таквог принципијелног става Србије, што би опет било тешко да оправда у својој јавности и у очима целог света. Јер би она била против земље које само принципијелно поставља и не жели ништа више што су већ постигле чланице уније и оне које чекају у реду да буду примљене.
„Тако да не верујем да би то била нека превелика драма, али би био тежак избор за ЕУ јер би она морала да се открије пред целом европском и широм јавношћу, да прави категорије међу државама које хоће да уђу у ЕУ. Неке признаје у целости, а неке само донекле. И та непринципијелност не иде у прилог ауторитету и престижу ЕУ“, јасан је Владислав Јовановић.
Очекивати само језичке акробације
Економиста Борислав Боровић каже за Спутњик да за њега нема никакве дилеме да су услови за чланство Србије у ЕУ или децидно признања такозваног Косова као државе, којим би се отворио пут ка столици у УН, или варијанта обавезне сагласности за чланство у УН са наводним „попустом“ да такозвану државу Косово не морамо формално признати, што је у принципу иста ствар.
„Какве ће бити језичке формулације било које од ових варијанти најмање је битно, суштина је да ми морамо да престанемо да се самозаваравамо и да избегавамо да признамо ову очигледну чињеницу, надајући се да ће се нешто променити. Неће се ништа променити, осим можда језичких акробација ЕУ око описивања ове обавезе која нам се намеће. ЕУ нас је годинама уверавала да интеграције и статус Косова нису повезани, мењани су приоритети статуса и стандарда, уверавали су нас да су то ’два колосека‘, а сви смо знали да ће на крају то бити одлучујући услов за наше интеграције“, прецизира Боровић.
Заиста је тешко схватити шта значи даље инсистирање ЕУ на такозваној „нормализацији односа са Приштином“, посебно истиче тај економиста, кад је Србија испунила све услове из Брисела, а Приштина ниједан, а да притом нису још ни дотакнута питања повратка прогнаних Срба, питања имовине Србије и индивидуалних имовинских проблема Срба на КиМ итд.
Србија се пита о себи
„Очигледно је да та ’нормализација‘ значи испуњавање обавезе око признања. Сада је питање да ли је Србија спремна да вољно пристане да испуни овај услов? Не улазећи у исход политичког аспекта ове дилеме, потпуно је јасно да од тог исхода зависе даљи геополитички и економски путеви наше земље. Ако пристанемо, следи даље испуњавање услова из поглавља, наставак интеграција, мада се и чланству у ЕУ не треба надати пре 2025. Ако исход буде непристајање на овај услов, интеграције са ЕУ ће бити бар одложене, а вероватно и блокиране. У том случају, не преостаје нам ништа друго него да променимо спољнополитичке приоритете и економски се окренемо другим тржиштима“, резонује Боровић.
Та друга тржишта су, према његовом мишљењу, она која нам нуде сарадњу, пре свега Евроазијска економска унија, затим Кина, Шангајска иницијатива… Наравно, то би имало реперкусије у економском смислу, јер највећу сарадњу имамо тренутно са ЕУ, додаје он, али, нити би сарадња са Унијом била одмах прекинута, нити би сарадња са алтернативним тржиштима у пуном капацитету одмах успостављена.
„Свакако да би то био испит за нашу економију, али не делим песимизам који се шири по овом питању и катастрофичне прогнозе о слому економије Србије у том случају. Па слично ради сада и ЕУ у случају сарадње са Ираном после најаве санкција САД… Или, на пример, Немачка око изградње ’Северног тока 2‘“, додаје Боровић.
Дакле, нормално би било да ЕУ уважи наше разлоге и настави да се економски понаша према Србији, закључује тај економиста, али каже да очекује супротно, односно одређени степен дисциплиновања „Србије“ кроз кочења те сарадње јер живимо у времену често врло нерационалног економског и геополитичког понашања.
Сад је, јасан је он, на Србији да одлучи шта она у ствари жели у будућности.
