Државни секретар САД Мајк Помпео запретио је Ирану „најснажнијим санкцијама у историји“ уколико не дође до промене курса владе у Техерану и изнео дванаест захтева Ирану, међу којима су да земља мора да „престане са обогаћивањем“ уранијума, дозволи „неусловљени приступ свим нуклеарним локацијама широм земље“ и објави све претходне покушаје стварања нуклеарног оружја.
Помпео је, такође, затражио да Иран повуче све снаге из Сирије, упркос томе што су иранске снаге у тој земљи ангажоване на позив Дамаска, затим да престане са подршком шиитским побуњеницима Хутима у Јемену, да не подржава више свог савезника Хезболахa, као и да Техеран престане да прети Израелу.
Према речима историчара Немање Старовића, од свих захтева које је Вашингтон изнео, само прва три се, бар индиректно, тичу нуклеарног споразума, док осталих девет потпуно излазе из онога што је договорено у формату „пет плус један“.
„Сами захтеви су постављени тако да их практично ниједна влада у Техерану, ако држи до себе, не може прихватити. Такође, толико су широко постављени да је заиста подложно најразличитијим тумачењима шта значи ’војно-политичко повлачење‘ и ’смањење утицаја и присуства‘ у Сирији, Јемену, Ираку, Авганистану и тако даље. Заиста мислим да претње ’најоштријим санкцијама у историји‘ немају никаквог моралног оправдања и да је крајње време да комплетна међународна заједница и јавност у свим државама на западу преиспитају режим економских санкција као средство вођења спољне политике“, каже Старовић.
На питање шта заправо стоји иза овог ултиматума који је Вашингтон поставио Ирану, ако је јасно да ће га Техеран одбити, Старовић каже да последњи потез америчке администрације, али и саопштење Пентагона које говори о драматичном притиску на Иран, указује на неколико ствари.
„Сада је потпуно јасно да више нема простора за побољшање односа између Вашингтона и Техерана, али верујем да је неки сценарио директне инвазије на Иран за сада мало вероватан. За тако нешто не постоји воља ни у самој Америци, ни међу њиховим савезницима, јер не желе да се упусте у нешто што би представљало највећи и најдраматичнији оружани сукоб још од Вијетнамског рата. Међутим, сасвим извесно ће доћи до појачаног притиска на такозване ’иранске проксије‘ у окружењу и можемо очекивати неку врсту ескалације широм Блиског истока — у Сирији, Либану, Јемену, па и на палестинским територијама. Такође се може очекивати и појачан притисак на Техеран, у смислу покушаја обарања режима изнутра, методама које су нам добро познате“, оцењује Старовић.
Mеђутим, oн напомиње да Вашингтону неће бити лако да смени актуелни ирански режим.
„Чак и међу најгорљивијим противницима Исламске републике у Техерану, а њих нема пуно, влада једнак антагонизам према западу и Сједињеним Америчким Државама. Зато ће било каква начелна, политичка, јавна подршка Вашингтона некаквим опозиционим групама у Техерану заправо само смањити њихове капацитете и могућности за долазак на власт“, категоричан је Старовић.
И Владимир Сажин са Института за оријенталистику Руске академије наука каже да захтеви које је изнео Мајк Помпео нису у складу са принципима споразума о неширењу нуклеарног оружја, те да је реч о провокацији од стране САД.
„Не верујем да ће Иран пристати на ове захтеве, а даљи развој ситуације ће зависити од Европе, то јест од Велике Британије, Немачке и Француске, које су и даље против Трампових потеза када је у питању Иран. Међутим, уколико Европа под притиском САД одустане од нуклеарног споразума, Иран ће обновити свој нуклеарни програм, укључујући и војну компоненту и то без икакве контроле од стране Међународне агенције за атомску енергију. То се неће допасти ни Израелу, ни Саудијској Арабији, ни САД. У овом случају, вратићемо се у 2012. годину, када се разматрала чак и војна операција против Техерана, а то би заиста била катастрофа“, напомиње Сажин.
