Сви притисци и удари када је реч о жељи САД да смање огромни трговински дефицит са Кином, према речима Денде, замагљују слику главног стратешког циља Америке, а то је да се Кина што је могуће више обузда у развоју како не би престигла Америку.
„Овде је реч, по мишљењу многих аналитичара, о настојању америчке политике да где год може избацује Пекинг из равнотеже да би га омела и развоју циљева који су прокламовани прошле године да до 2035. Кина буде модерна, развијена земља, а да до 2050. буде сила са можда и водећим глобалним утицајем“, наводи у емисији „Спутњик интервју“ овај бивши дописник више медија из Пекинга.
Поводом договора постигнутог на консултацијама трговинских делегација САД и Кине одржаним 17. и 18. маја, Денда указује да је индикативно то што у заједничкој изјави нема помињања једне од главних ставки у спорењима и главне главобоље у Вашингтону, а то је кинески програм лансиран 2015. који предвиђа да до 2025. Кина преузме једну од водећих улога у технолошком развоју — да уместо „направљено у Кини“ парола буде „створено и осмишљено у Кини“.
„То је оно што је упалило сигнал у Вашингтону и прича о смањењу дефицита је димна завеса у настојању да се Кина омете у спровођењу свог главног стратешког циља — освајања нових технологија и смањивања зависности од страних технологија“, објашњава наш саговорник, подсећајући да је главни амерички преговарач Питер Наваро написао у чланку у „Фајненшел тајмсу“ да, уколико се Кини омогући да постигне ове предности у технолошком развоју, онда САД немају економску будућност.
Зоран Ђорђевић, некадашњи дописник из Пекинга и дипломата, оцењује да је добро што су Американци и Кинези постигли договор о престанку трговинског рата јер кад се две највеће светске економије сукобе, испаштају други који сарађују са њима. Сам споразум је ипак, како додаје, стављен на чекање и још није готова ствар. Предстоји, наиме, нови састанак идуће недеље на ком би требало прецизирати квоте.
Према речима Ђорђевића, дефицит САД са Кином прошле године је износио 337 милијарди долара, али треба имати у виду да се кинески и амерички подаци јако разликују. Американци, наиме, књиже робу по земљи порекла, и све што је у Кини произведено се сматра увозом из Кине.
На питање шта је Кина добила овим договором, Денда наводи да је потпредседник кинеске владе Лију Хе истакао да је економски рат избегнут и да су отклоњене царинске баријере. Главни интерес Кине у овом тренутку је, сматра наш саговорник, да нема даљег заоштравања у економским односима.
„Кина је овим добила заустављање тешке реторике из Вашингтона, смањење притиска који се виђао у последњих годину дана и време да усклади то што је договорено са сопственом концепцијом развоја. Кинези истичу да значајно смањење америчког дефицита у трговини са Кином треба да служи задовољавању хитних потреба кинеског развоја и живота људи. Другим речима, Кина пушта Америку на своје тржиште врло контролисано и у мери о којој ће тек бити преговора“, каже Денда. С друге стране, Трампу је прича о смањењу трговинског дефицита омогућила да пред бирачима, а у сусрет новембарским изборима за Конгрес, има неке политичке поене и испуњена предизборна обећања.
Ђорђевић прецизира да су Кинези наводно обећали да ће годишње да покушају да смање велики амерички дефицит за читавих 200 милијарди долара, што, како каже, неће ићи лако. Дефицит би, примећује он, лако био смањен кад би Американци пристали да дају Кинезима да купе скупу савремену технологију, али они нису спремни на то јер највиша технологија може бити коришћена у војне и одбрамбене сврхе. Оваква ситуација, према његовим речима, није од јуче: између САД и Кине одувек је постојао проблем тзв. „пет Т“ — политичка питања Тибета и Тајвана и економска — трговина, текстил и технологија. Ипак, овога пута важан фактор у постизању договора имали су и послови америчких компанија у Кини — многе се снабдевају сировинама или полупроизводима из Кине, а произвођачи авиона дошли би у проблем ако се Кинези окрену другим произвођачима ваздухоплова, будући да је познат план Пекинга да у наредних десет година потроши хиљаду милијарди долара на куповину ваздухоплова.
Коментаришући чињеницу да Кинези све више купују компаније по Европи и свету, Ђорђевић напомиње да свако кинеско економско ширење наилази на скепсу и гард. „Чак и кад све одраде по законима тржишта, поставља се питање да ли то угрожава националну безбедност“, констатује гост Спутњика. Слично је, додаје, и са кинеским пројектима у Србији.
„Ми смо јако мали играч у свим тим односима, али оно што је значајно јесте да Кина нас сматра једном од најагилнијих земаља у оквиру механизма 16+1“, наводи Ђорђевић. Додаје да је Србији циљ да доведе Кинезе који не само да би производили за наше тржиште него би Србија била и нека врста моста, базе за лансирање кинеске робе и у западне земље са којима имамо преференцијалне царине.
С друге стране, како истиче Денда, у ери притисака на нашу земљу важно је да и Србија има економску алтернативу, поред ЕУ. „Сведоци смо да ЕУ и поједине европске земље не гледају благонаклоно на кинески долазак овде. Треба увек мудро водити политику, у смислу да се има алтернатива“, закључује наш саговорник.
