После увођења америчких санкција Венецуели и одговора венецуеланског председника Николаса Мадура у виду протеривања америчког отправника послова у Каракасу Тода Робинсона и његовог заменика Брајана Наранха, стручњак за Латинску Америку Триво Инђић ситуацију оцењује као тешку.
Протеривање америчких дипломата из Венецуеле није ништа ново, то се већ догодило неколико пута, а последњи пут 2013. Дипломатски односи између Венецуеле и САД захладнели су 2010. године, подсећа Инђић, када су сведени на ниво отправника послова.
„Имамо ситуацију појачаног притиска на Венецуелу, и то овог пута под евидентним утицајем људи у Трамповој администрацији, који су склони да више верују ’републиканцима из Мајамија‘. То је чувени лоби против Кубе, који истиче да управо Кубанци воде Венецуелу“, каже Инђић.
На сцени је обнова техника Хладног рата, додаје он, када не само САД, већ и земље ЕУ и низ земаља Латинске Америке подржавају санкције и бојкот сваких избора у Венецуели.
Велика економска криза у којој се Боливарска Република налази не може да се реши притисцима споља, оцењује Инђић, према чијем мишљењу би се требало вратити разговорима између Владе и опозиције, као што су били разговори који су одржани у Хавани, а којима је председавао бивши шпански премијер Хосе Луис Запатеро.
„И овог пута Запатеро је осудио оне који су бојкотовали изборе у Венецуели, сматрајући да је тиме оштећена и сама опозиција Мадуру. Наиме, опозиција већ 20 година никако не успева да добије на изборима, почевши од чувених Лопеза и Каприлеса, у време Мадуровог претходника, али чињеница је да не може да се изађе из паралишуће ситуације у којој имате опозицију која нема довољну подршку становништва и Мадурове владавине“, каже Инђић.
Запатеро има алтернативни план у оквиру групе земаља наклоњених Венецуели. Међутим, Трампова администрација оштро критикује ту групу чиме се, према Инђићевом мишљењу, укида шанса за нормалан дијалог између опозиције и власти.
Ни венецуеланска опозиција не може да се организује. Заједничко опозиционо тело, које функционише из Доминиканске Републике, не може да се договори како да, како Инђић каже, доскочи Мадуру.
„Ситуација је занимљива утолико што ћемо у наредном периоду имати изузетно велики притисак САД на Венецуелу. То није више само дипломатски и економски притисак који се односи на продају венецуеланске нафте, већ се уводе санкције које погађају све финансијске трансакције и америчких фирми и трећих страна у контактима са Венецуелом“, каже Инђић.
Према проценама ММФ-а, Венецуели је потребно око 60 милијарди долара да би стабилизовала своју економију. Међутим, до новца је тешко доћи у ситуацији када нико не може да доведе власт и опозицију за преговарачки сто и на тај начин, макар мало, стабилизује ситуацију у земљи.
Не треба бити велики оптимиста, наглашава Инђић, поводом будућности Венецуеле.
„Стање у земљи је тешко, што показује и степен апстиненције на изборима, где ипак опада број људи који излазе на изборе. Мадуро се држи захваљујући гласовима најсиромашнијих слојева и чињеници да Влада има монопол на расподелу хране у земљи. Али сва остала политика која се односи на тржиште и производњу још је у рукама странаца. То су инструменти преко којих САД и даље манипулишу бирачима у земљи“, закључује Инђић.
