Прва тематска студија у оквиру пројекта „Мир и безбедност 2018.“, коју је за потребе Европског парламента сачинило аналитичко и истраживачко тело те институције, односи се на Западни Балкан и успешност ЕУ у изградњи мира у том региону.
„Западни Балкан је на критичној прекретници. Даљи напредак ка ’позитивном миру‘ може се једино постићи ако владе у региону највећи приоритет дају исправљању слабости у области владавине права“, наводи се и додаје да те реформе означавају дубоке и далекосежне промене.
Не може бити компромиса око европских стандарда, када је реч о јачању независности, непристрасном и ефикасном судству, јачању борбе против корупције и организованог криминала, као и стварању услова који гарантују пуну слободу изражавања медија, стоји у студији.
Иако је, како се наводи, ЕУ проширење неопходно, промена се не може наметнути споља.
„Основна одговорност за спровођење реформи на Западном Балкану, пре свега оних осетљивих у области суверенитета, и успех у процесу помирења, морају доћи изнутра, првенствено од локалних и националних власти“, наводи се даље у том документу.
Посебно се, наиме, наглашава да ЕУ са свом својом финансијском подршком и инсистирањем на стандардима не може да надвлада „етничко-национaлистичке игре моћи“, које су и даље присутне у, како се наводи, „БиХ, на Косову“, као и у „политичким односима Србије и Косова“.
У студији се констатује да током седам година Бриселског дијалога односи између Београда и Приштине осцилирају између нормализације и „стања напетог мира и спречавања сукоба“.
„Недавни догађаји — убиство српског политичара са севера Косова Оливера Ивановића и хапшење званичника српске Владе Марка Ђурића у Северној Митровици подстакли су нове тензије и повећали неизвесност када је реч о будућности процеса нормализације“, наводи се у студији.
Подсећа се и да ЕУ није спремна да „увози нове спорове и нестабилност“ и да инсистира на коначним и обавезујућим решењима за билатералне спорове, пре него што нека држава приступи Унији.
Када је о Србији реч то, према студији, конкретно значи да „Београд мора да закључи и спроведе правно обавезујући споразум са Приштином пре него што се придружи ЕУ“.
Подсећа се и да је европски комесар за преговоре о проширењу Јоханес Хан послао снажну поруку Србији да „мора да реши своја билатерална и гранична питања пре него што уђе у ЕУ“.
Студија која се бави улогом ЕУ на Западном Балкану, од заустављања ратова деведесетих, преко пост-конфликтног периода и „обнове нормалности“, до фазе изградње „позитивног мира“ као дела процеса проширења, оцењује да ЕУ и земље-чланице „нису биле спремне“ и „нису успеле“ да зауставе војне конфликте у БиХ и на Косову током деведесетих, због чега су морале да се укључе УН, САД и НАТО.
„Иако су земље-чланице задржале широк консензус када су кључне одлуке у питању, оне су биле суочене и даље се суочавају са моментима великих неслагања (то је био случај са признавањем Хрватске 1991. године и решавањем питања статуса Косова, што траје од 1999. године). Истовремено, друге велике силе — САД, Русија, Турска и Кина, присутне у већ пренатрпаном међународном игралишту, прошириле су свој утицај у региону последњих година, а неке од њих и на штету ЕУ утицаја“, каже се у студији.
Додаје се да Русија има значајан утицај на Западном Балкану, а као разлог се наводи то што већина земаља у региону и даље зависи од испорука руског природног гаса.
Каже се да се Москва „традиционално фокусира на односе са Београдом“, где има „велики удео у енергетском сектору Србије у замену за пружање подршке, када је у питању позиција Србије над Косовом у Савету безбедности УН“.
Студија се позива и на анализе које показује да су „историјске и верске везе мање релевантни фактори, него прагматизам и опортунизам, када је у питању однос Русије са земљама Југоисточне Европе“.
Истовремено, оцењује се да је Кина учинила низ стратешких аквизиција и инвестиција у Југоисточној Европи у сектору саобраћаја и да јој је у погледу реализације пројекта „Србија кључни партнер“.
„До сада је Кина само у Србији уложила више од милијарду долара, углавном у облику кредита, како би финансирала изградњу саобраћајне инфраструктуре и енергетских пројеката у земљи“, стоји у тексту студије.
Наводи се и да је ЕУ са другим донорима у пост-конфликтном периоду била укључена у политичку медијацију на Западном Балкану и понудила обимну хуманитарну, финансијску и техничку помоћ.
„Иако се не може порећи напредак у безбедности, стабилизацији и донекле у изградњи економија и институција на Западном Балкану, план изградње ’позитивног мира‘ је још далеко од остварења", тврде аналитичари Истраживачког центра Европског парламента.
Економске реформе и развојне мере у региону су оцењене као „релативно успешне“ (само за део популације), док је „микс асиметричних економских политика“ довео до „повећања, уместо смањења социјалних неједнакости“.
Анализа наводи да се БиХ, Србија и Црна Гора налазе на зачељу региона, када је реч о нејднакости примања и опоравку предтранзиционог БДП-а.
Цитирају се и последње процене Светске банке, које говоре да би уз тренутне стопе привредног раста региону било потребно 60 година да по просечном дохотку по глави становника достигне ЕУ просек.
Са бржим растом између 5-6 процената, то би било оствариво до краја тридесетих година овог века.
Као неке од разлога за подбацивање ЕУ у остваривању агенде „позитивног мира“ на Западном Балкану, аутори студије „Мир и стабилност 2018.“ наводе конфузију због недостатка континуитета између ЕУ стратегија стабилизације и ЕУ претприступних стратегија. Као други разлог наводе се различити „интереси и погледи“ земаља-чланица ЕУ када је Западни Балкан у питању, што је онемогућило пуно јединство политике ЕУ према региону.
„Поврх тога, директно мешање САД, НАТО-а и Русије створило је у неким фазама и на неким местима понашања која личе на протекторате, што је смањило утицај ЕУ. Друге земље, као што су Кина и Турска, такође могу да имају дестабилизујућу улогу у региону“, оцењују аналитичари Европског парламента.
Оцењено је да, са једне стране, лидери из региона „испуњавају мало“ од преузетих политичких, управних и социјалних обавеза, док је ЕУ страна растрзана између „врло амбициозних изјава, оскудних средстава и спорих реакција“.
„Ако је стваран ’позитивни мир‘ на Западном Балкану, онда ЕУ мора да размисли које су то кључне реформе, са којим играчима треба сарађивати и како решавати проблеме опструктивних елита и оних који кваре процес изградње мира. Истовремено, лидери са Западног Балкана морају бити у потпуности посвећени тешким, али неопходним реформама и њиховој примени, јер то је једини начин напретка за улазак у ЕУ“, закључак је студије.
Закључује се и да ЕУ чланство, које подразумева добро управљање, поштовање људских права, заштиту мањина, отпорност друштва и трансформацију политичке културе, остаје кључ за промене на Западном Балкану.
Танјуг
