Би-Би-Си је коначно признао да су кандидати проверавани од самог почетка све до деведесетих година.
Прихватљиво тридесетих година
Извршни директор Би-Би-Сија Алан Давни тајно се састајао са шефом МИ 5 Сер Верноном Келом, зато што су обојица били забринути због „комунистичких активности“ у Великој Британији и желели су да спрече субверзивне елементе који су јачали у утицајним британским институцијама. До 1935. године договорено је да ће МИ 5 проверити сваког новог члана особља, „како би се јасно утврдило ко подржава левичарску владу“ у Великој Британији.
Таква пословна политика била је потпуно тајна и упркос томе што су неки од директора Би-Би-Сија били гневни због „провера“, били су присиљени да „прикрију“ такву праксу, како би сачували посао (чак су и посланици и министри лагали по том питању). Међутим, корпорација се супротставила смањењу и обиму провера.
Ако би МИ 5 „ископао“ из прошлости кандидата било шта што се тиче политике, категорисали би их у три групе: Подносиоци захтева за посао категорије А, за које је МИ 5 препоручио да „не би требало да буду запослени на позицији која нуди директну могућност утицаја на емитовани програм“; категорије Б, за које је важила препорука да се не запошљавају „осим ако није одлучено да су друга питања преовлађујућа“; категорије Ц, о којима је истрага МИ 5 открила потенцијално забрињавајуће информације, које их, међутим, нису „нужно отписивале“ као кандидате за посао. Ипак, Би-Би-Си би требало да размотри „друге аранжмане“ ако позиција нуди „изузетну могућност“ за субверзију.
Није било потребно да подносиоци захтева буду чланови одређених политичких група како би било препоручено да их Би-Би-Си одбије. За тако нешто довољно је било да, на пример, пријатељ или неко од родбине буде члан таквих група.
Срећан Божић!
У теорији, Би-Би-Си не би никад запослио кандидата категорије А, мада су неки били запошљавани. Када би на неког запосленог пала сумња да се бави субверзивном делатношћу или је наклоњен таквим организацијама, у њиховом личном досијеу се цртала божићна јелка.
Такви запослени нису имали могућност напредовања и промене радног места у оквиру компаније. Кад би се појединци жалили да су прескакани у реду за унапређење или претили судом, јелка не би била уклањана из њихових досијеа.
Операција МИ 5 била је тајна за већину запослених у компанији и била је инспирација Џорџу Орвелу када је описивао Министарство истине у свом ремек-делу „1984“.
У интервјуу „Сандеј тајмса“ из 1968. године, генерални директор Би-Би-Сија Хју Грин покушао је да сакрије од јавног мњења политику запошљавања у компанији. Рекао је да Би-Би-Си запошљава „људе свих уверења“, укључујући и комунисте, да га не занима кога има на платном списку и да државни емитер није „водио инквизицију о људима који се запошљавају“.
Ово је била отворена лаж — а досијеи откривају да је Гринову стратегију током давања интервјуа креирала управо МИ 5. Штавише, Би-Би-Сијево одељење за штампу предложило је да Грин искористи интервју како би признао да се водила поменута политика приликом запошљавања и да најави прекид такве праксе, али МИ 5 се чврсто супротставио, инсистирајући да „не треба директно признати проверу“. Њихов план је био да у случају да Би-Би-Си буде притеран уза зид, призна да је компанија имала такву политику у вези са „циљевима ратног планирања и инвазије ванземаљаца“.
Грин је био потпуно кооперативан и негирао је постојање такве политике, а и сам је жестоко подржавао провере.
Откривена завера
У децембру 1979. године Би-Би-Сијев администратор за емитовање програма Хју Пирс написао је извештај од десет страница о политици провере. У изузетно критичком извештају предложио је Би-Би-Сију да „одмах напусти“ политику провере подносилаца пријава, ограничавајући је само на најосетљивије области. Штавише, он је упозорио да би јавно излагање овакве праксе резултирало распрострањеним „исмевањем и понижавањем“ британског јавног сервиса.
Његове препоруке и упозорења били су игнорисани и до 1985. године Би-Би-Сијев водич о томе како одговарати на оптужбе да запослене проверава тајна служба, сводиле су се на „држати главу у песку и не одговарати на питања“. Препоруке и упозорења била су непромењени 50 година.
Међутим, касније те исте године, прича о политици провере је била објављена у „Обзерверу“. Многе угледне каријере стављене су под знак питања, ако не и потпуно уништене, због строгог надзора МИ 5. На пример, филмски режисер Џон Голдсмит ангажован је 1969. године да сними филм за Би-Би-Сијеву омнибус серију о студентској окупацији Уметничког колеџа „Хорнси“. Међутим, током снимања је открио да полиција проверава аутомобил који је изнајмио и да му се надзире кућа. Без упозорења и објашњења Би-Би-Си је отказао његов филм.
Две године касније, Би-Би-Си га је поново ангажовао да сними филм, али као и претходног пута, кад је снимање већ почело, пројекат је прекинут, а посрамљени директор му је рекао да му „није дозвољено да ради овде“. Затим му је рекао да га је МИ 5 ставио на „црну листу“ Би-Би-Сија, зато што је учествовао у размени студената између свог факултета и Чешке филмске академије и да је провео неколико недеља у Чехословачкој. Никад није био комуниста.
Још једна жртва била је Изабел Хилтон, која није добила посао на „Би-Би-Си Скотланд“ 1976. Говорила је кинески језик, а путеви су јој се укрштали са члановима кинеске комунистичке партије током студирања на Единбуршком универзитету и чланства у шкотско-кинеској асоцијацији (СЦА).
Међутим, Алистер Хетерингтон, Би-Би-Сијев директор који је хтео да запосли Хилтонову, одбио је да прихвати одлуку и жалио се свим инстанцама у Би-Би-Сију. Касније је Харингтону откривено да је МИ 5 направио кардиналну грешку, тако што су СЦА заменили за маоистичку групу САЦУ (Друштво англо-кинеског разумевања).
После Хетерингтонове интервенције, Хилтоновој је понуђен посао, али је она у међувремену тражила посао и на другим местима. Без обзира на „неспоразум“, ипак се запослила на Би-Би-Сију као презентер „Света данас“ на Радију 4 током деведесетих и на уметничком програму „Ноћни таласи“ Радија 3. Примила је Орден британске империје за новинарство 2009. године.
Исто тако, један од најталентованијих дипломираних приправника Би-Би-Сија Мајкл Розен био је на „црној листи“ МИ 5 због бројних „прекршаја“— студентског активизма на Оксфорду, рада на радио-документарцу о француском марксисти Режису Дебреу током обуке на Би-Би-Сију и на филму у којем се користе снимци америчких војника док се тестирају на употребу ЛСД-а. Америчка амбасада се жалила због овог пројекта на Розена и Би-Би-Сију и МИ 5.
Ови прекршаји су довели до његовог отпуштања 1972. године. Ниједно одељење није хтело да му понуди посао, иако су многа од њих била заинтересована за сарадњу. Он је каријеру наставио као успешан писац драмских и дечјих књига.
Политика пре безбедности
„Шта су Би-Би-Си и МИ 5 постигли тајном кадровском политиком? Систем је био неспретан и често веома непоштен. Док је влада званично потврдила проверу државних службеника, а оне који су одбијени информисала о разлозима, Би-Би-Сијев метод остао је тајан, није дозвољавао жалбу, а често је наносио штету и неправду појединцима. Чак и ако би се систем прочистио, само би спутавао активности оних чија су мишљења радикалнија од руководства. Праве ’кртице‘, ако постоје, закопане су толико дубоко да би проговориле о некомпетентној политици провере“, закључио је „Обзервер“.
Открића медија учинила су политику одбијања сувишном, тако да је Би-Би-Си на крају признао да је систем постојао. Од Мајкла Ходера, тадашњег Би-Би-Сијевог „човека за везу“ са МИ 5, затражено је да уништи документацију. Уместо тога, он је документацију проследио у Би-Би-Сијеву архиву где је „лежала сакривена“, све док је сам Би-Би-Си није објавио.
Аласдер Милн, тадашњи генерални директор Би-Би-Сија, био је присиљен на непријатан јавни наступ, рекавши да је политика провере „једна од оних ствари за које је знао и због којих се осећао прљаво“, иако је неколико месеци раније изјавио да не може да верује да су тврдње о систему провере истините. Упркос томе, званична политика Би-Би-Сија била је да корпорација одлучује ко ће заузети коју позицију или ко примењује процедуру провере и да ниједна спољна агенција нема право да стави вето на именовање или ангажовање било кога од запослених.
Такве тврдње биле су потпуно лажне. Препоруке МИ 5 биле су коначне, а када се Хетерингтон изборио за запослење Хилтонове, речено му је да је то што је урадио „без преседана“.
Права природа корпорације и њених запослених установљена је Би-Би-Сијевим меморандумом из 1971. године. Позивајући се на Закон о службеној тајни, Би-Би-Си је указао на судску одлуку из 1943. године, у којој се наводи да је „службено гледиште да су запослени у Би-Би-Сију особе у служби његовог величанства“ и да су као такви „слуге британске државе“ са свим правима и обавезама које проистичу из тог статуса.
Бивши виши извршни директор Би-Би-Сија Стјуарт Худ констатовао је да је политика провере природна последица структуре корпорације и њене праве функције.
„Да је Би-Би-Си поштен према себи, признао би да мора подржавати линију централног политичког ауторитета путем система државних дозвола, али корпорација је одувек имала ту фантазију о себи као о потпуно независној друштвеној организацији“, рекао је Худ.
Истовремено, док је сазнање о проверама шокирало јавност, Џон ле Каре, писац бестселера, шпијунских романа и бивши службеник МИ 5, није био изненађен.
„Одувек сам претпостављао да провера постоји. Питам се шта би људи помислили ако би се ствари преокренуле, ако би члан ’субверзивних група‘ припремао вести. Морамо наћи начин за добијање онога што ће бити објективан начин извештавања“, рекао је Ле Каре.
