Најпре је украјинска Врховна рада усвојила Закон о реинтеграцији Донбаса, којим се дају овлашћења шефу државе да користи војне снаге и у време мира „како би се реализовале мере зарад очувања суверенитета земље“. Затим је последњег дана априла председник Петро Порошенко прогласио формирање Обједињених снага које ће убудуће дејствовати у том региону, чиме је завршена „антитерористичка операција“ на истоку земље, започета још 2014. године. Потом је почело циљано пуштање информација како су украјинске војне снаге већ опремљене сасвим новим америчким наоружањем, међу којим су и противтенковски системи „Џавелин“. А онда је уследило, истина слабијег интензитета, али свакодневно бомбардовање Горловке.
Поступком највишег законодавног органа у земљи, Мински споразум је практично отишао у историју, пошто сада закон регулише да циљ нису никакви преговори, већ реинтеграција Донбаса војним путем.
Одлуком Петра Порошенка се најављује да у том новом сукобу неће учествовати само специјалне антитерористичке јединице, већ све наоружане снаге у држави. Мало због подизања сопственог самопоуздања, мало због плашења друге стране, све чешће се звецка америчким оружјем које стиже у Кијев (мада је портпарол Стејт департмента најавио да противтенковски системи не могу бити коришћени на „линији разграничења“, наивно је веровати да ће тако и бити), а како све не би остало на празној причи, све су чешће провокације и артиљеријским оруђима се неселективно гађају места са друге стране границе.
Паралелно са овим, у Украјини се забрањује рад руским медијима, а Кирил Вишински, уредник редакције „РИА Новости“ је ухапшен и прети му 15 година робије због „велеиздаје“.
Реторика против Русије, која је споменутим законом сада и званично проглашена агресором (што је само један корак и од формалне објаве рата) све је жешћа, па не треба да зачуде ни позиви за рушење Кримског моста као сасвим легитимног циља (први је то учинио посланик Игор Мосијчук, што је на друштвеним мрежама наишло на хорско одобравање припадника радикалних група).
Такође, НАТО не седи скрштених руку, те се управо сада, почетком јуна, организује двонедељна војна вежба „Удар сабље“ у Пољској и три балтичке земље, у којој ће учествовати 18.000 војника и бити симулирана тенковска битка. Не може бити случајност да се и извештај холандске истражне групе о томе како су руске војне снаге учествовале у обарању малезијског путничког авиона пре четири године (сада су, коначно, установили да је ракетни систем припадао 53. Ракетној бригади из Курска) појављује баш сада. Нове акције оваквог карактера тек треба очекивати наредних недеља. Психолошко-пропагандни, хибридни, прокси или како га већ ко назива — рат против Русије добија нову динамику, а оружани сукоб на истоку Украјине ће постепено бити „подгреван“.
Методологија извођача ових радова је идентична оној у Сочију пре четири године. Од краја децембра, па до средине фебруара, непосредно пред Зимске олимпијске игре организују се упади у државне институције, Десни сектор заводи ред на улицама, а руља смењује све за које процени да „нису њихови“. Док су Руси заокупљени Олимпијадом, у Украјини се мења стање на терену.
Данас се нови напад темпира пред почетак Светског првенства у фудбалу. Не бих искључио да и у самој Русији неће бити „грађанских протеста“ против „диктатора Путина“, утрчавања на терен „бораца за демократију“ са пратећим транспарентима, акција групе „Пуси рајотс“ и ко зна чега још.
Уместо да одржавање „светске смотре фудбала“ послужи за промоцију земље, пристојну зараду и подизање „националног самопоуздања“, већ увелико се спрема терен за изазивање хаоса и нови војни удар на Донбас. Надам се да у овој процени грешим, али треба подвући да превише детаља подсећа на „већ виђено“. На крају, превише је претходних месеци говорено од стране разних западних политичара и (безбедносних) аналитичара да се Русији некако мора одговорити баш током Мундијала. О фудбалу ће, како ствари стоје, бити најмање речи.
