Он је у ауторском тексту „Јесмо ли у страху од србизма заборавили на хрватски“, објављеном у хрватском „Глобусу“, навео да по „наказној логици самозваних језичних чистунаца“, речи „датум“, „гласати“, „добровољац“, „штампа“… „заслужују прогон“ из хрватскога.
Да ли језик опет постаје политичко оружје, пита Голдштајн.
Он наводи да су Хрвати историјски и традиционално посебно осетљиви на језик, и то са разлогом, будући да у 19. веку нису имали државу, попут Срба, а језик је био један од најважнијих елемената националног идентитета.
Према његовим речима, од ’30-их година 19. века најважнија је била борба за хрватски језик, а тек 1847. хрватски је постао службени језик.
У 20. веку хрватски је обогаћен делима бројних хрватских аутора, а како каже Голдштајн, бујао је и говорни језик, прилагођавао се и мењао, проширивао ризницу фразеологије и речи.
„Међутим, у државама којима је у 20. веку припадала Хрватска нанизали су се уз два светска рата бројни облици тоталитарних и ауторитарних идеологија и њихових спровођења — страни хегемонизам, монархистички апсолутизам, усташтво, социјализам/комунизам. У природи је тих поредака да подвргавају и присвајају јавни живот појединца и читавих народа. Врше насиље и над језиком, претварајући га у своје политичко оруђе (и оружје)“, написао је Голдштајн.
Он додаје да је и хрватски тако био извргнут разним „идеолошким притисцима и насиљу“.
„Кроз језик су се водиле идеолошке борбе, прави мали ратови, с таложењем инхибиција, анимозитета и предрасуда, које су замагљивале јасан поглед на проблеме самог језика“, пише Голдштајн и додаје да се очекивало да се успостављањем демократске Хрватске језик ослободи.
Међутим, то се није догодило и све је, како Голдштајн каже, „отишло укриво“, а није требало.
„Иако то тако нико није рекао, за многе позване и непозване учеснике у тој расправи хрватски језик се почео дефинисати не као ’хрватски језик‘, него као ’језик који је различит од српскога‘. Комплекс који се код дела (углавном ’жестоких‘) Хрвата јавља шири је од језичког проблема, он произлази из феномена који се у психологији назива ’нарцизам малих разлика‘ у односу на Србе“, рекао је Голдштајн.
Овај хрватски историчар наводи и да се на тај начин крајем ’80-их и почетком ’90-их година 20. века у хрватску свакодневицу на велика врата вратила концепција 19. века, по којој је језик и даље битни, заправо кључни елемент националног идентитета и самобитности, при чему је лексику требало направити што различитијом од српског, а требало је изменити и правопис.
Он додаје да у реалности радикалним промотерима те концепције није баш све било јасно, а као пример наводи бившег хрватског председника Фрању Туђмана, за кога кажу да је говорио „хрватским језиком“, али је у својој књизи „Рат против рта“ користио речи „јануар“, „децембар“, „постепен“, „хиљада“, „острво“ и „слично“.
„Добар део лингвиста на хрватско-српском језичном подручју (не и у Хрватској!) у доба Југославије тврдио је како су турцизми у принципу део стандарднога заједничког хрватскосрпског језика, а германизми нису, што је било погрешно — није се узимала у обзир слојевита хрватска историја. Сада смо отишли у другу крајност — одбацили смо све турцизме“, написао је Голдштајн.
„Глагол ’десити се‘ прогнан је из хрватскога јавног дискурса, неко непознат прогласио га је ’србизмом‘. Увек се сетим свог пријатеља, родом из Сплита, који ми каже да ће до смрти говорити ’хиљада‘: ’Моја баба са Шолте не би разумела да јој кажем тисућа‘. Неко је прогласио ’списак‘ српском речју, па сад нисам сигуран смем ли рећи ’ј… му све по списку‘, или ваља говорити ’ј… му све по попису‘!“, пише он.
Голдштајн додаје и да је прогнана и реч „породица“ и системски се мења речју „обитељ“, иако то није исто јер је „обитељ“ — темељна друштвена јединица заснована на заједничком животу ужег круга сродника, оба родитеља и њихове деце.
Неподобне речи постале су и „неопходност“, „час“, „тренутак“, „радник“, „добровољац“, „гласати“, „фотокопија“, „штампа“, „употребити“ и многе друге.
„Треба ли тумачити да нема никаквих разлога за избацивање тих речи, да пажња није исто што и позорност, да ’потребит‘ није исто што и ’потребан‘, да је ’штампа‘ као реч ушла у хрватски барем 300 година пре ’тиска‘", оцењује Голдштајн.
Он је закључио и да Хрвати више не знају, након 25 година живота у сопственој држави, да говоре и пишу матерњи језик, а све због „ригидног језичког пуризма“, при чему измиче из видокруга чињеница да су млађе генерације све мање писмене.
Танјуг
