Објава ових санкција најављена је за 6. август, дан који свијет памти по првој атомској бомби баченој у ратном сукобу са Јапаном. Симболика стога можда и није случајна. Мада твитер дипломатији, чији је родоначелник управо Доналд Трамп, не треба придавати посебну пажњу са становишта скривеног значења.
Америка има богато искуство са кажњавањем држава широм свијета. Ако је неко посебно заинтересован за ово морбидно штиво може га пронаћи на званичном сајту Министарства финансија САД (Sanction Program and Country Information). Стога је прво интересантно питање — шта би то ново могао да смисли агилни амерички предсједник а да се тога прије њега нису досјетили његови једнако мирољубиви претходници?
Умјесто нагађања, треба подсјетити да су већ једном биле примјењене дотада „никад забиљежене“ америчке санкције. Нажалост, њихова мета смо били ми, прецизније наша претходна држава, а заведене су у најопаснијој форми — одлуком Савјета безбједности УН.
Да се подсјетимо.
Савезна република Југославија, заједничка држава Србије и Црне Горе, проглашена је 27. априла 1992. године. Након мјесец дана, Савјет безбједности Организације Уједињених нација (Резолуцијом бр. 757 од 30. маја 1992. године) завео је овој земљи санкције које, по својој оштрини и свеобухватности, никад прије нису биле примијењене у међународним односима. Санкције су биле уведене због грађанског рата у Босни и Херцеговини. СР Југославија није била проглашена учесницом у сукобу већ је кажњена због „недовољног политичког утицаја на босанске Србе“. Услови за њихово укидање, односно пооштравање, такође, били су везани уз развој ратних прилика у овој бившој југословенској републици.
Резолуција је налагала свим државама у свијету да, уз пријетњу затворским казнама, својим грађанима онемогуће и забране:
- увоз на своју територију свих роба које потичу из СРЈ;
- све активности којима је циљ подстицање извоза производа из СРЈ;
- свако пословање својих држављана које се односи на робу и производе из СРЈ;
- било какав трансфер финансијских средстава у или из СР Југославије;
- прелет и слијетање свим ваздухопловима са територије СРЈ (исто је важило за бродове који су пловили под њеном заставом);
- научну и техничку сарадњу и културну размјену;
- учешће на спортским манифестацијама на својој територији лицима и екипама из СРЈ…
Обухватније од овога није могло, будући да се казна односила на све аспекте државног и економског живота Југославије. Санкције су донијеле обиље патње обичним људима за више од четири године свог трајања. Али то је био њихов једини ефект. Оне нису допринијеле смјени власти или промјени главних токова државне политике. Оне нису утицале ни на једно рјешење проблема због којих су биле уведене. Једнако је било и у Русији, Венецуели, Ирану…
Логично је стога закључити да се америчке санкције (под којим год видом да се заводе) не служе за рјешавање међународних проблема, већ за њихово стварање. Оне доказују несумњиву америчку моћ и жељу да другима, увијек и без изузетка, намећу своје циљеве. Ако се тиме ствара хаос, тим боље јер неко и њиме мора да управља. Уз право на кажњавање иде и право на изузеће које може бити (и најчешће јесте) извор обилних финансијских прилива центрима одлучивања.
За Резолуцију бр. 757 којом су уведене санкције СР Југославији гласала је и Руска Федерација коју је водио Борис Јељцин, а пред свијетом заступао Андреј Козирјев, министар иностраних дјела. Сигурни смо да је то био ексцес који се неће поновити. Зато Иранци, шта год да им је наумио Доналд Трамп, могу бити спокојни. Казна која је била намијењена ондашњој Југославији не може бити поновљена.
Коначно, ми такви какви преживјели смо и такве и толике санкције.
