Оно што радије прећуткују или им је промакло јесте да се иза кулиса одиграла много већа игра и да је суштински ријеч о финансијском рату САД против Русије, чији цех већ дебело плаћају летонски грађани.
Америчко Министарство финансија је, наиме, почетком године уз асистенцију Европске централне банке (ЕЦБ) и летонске владе, под изговором да трећа по величини летонска банка „АБЛВ“ „пере новац“ и тобоже „крши санкције према Сјеверној Кореји“, успјело да за само десет дана насилно ликвидира поменуту банку мимо свих важећих процедура, рокова и прописа.
То што је Влада Летоније пристала да без ријечи по налогу Вашингтона у само неколико дана расформира трећу по величини банку у земљи и тиме изазове најтежу финансијско-банкарску кризу у Летонији у последњој деценији са тешким последицама по становништво, само је једна страна приче.
Такође, чињеница да је Летонија уз то пристала да из темеља промијени концепт свог банкарског система и да са банкарског пословања у швајцарском стилу пређе на онај који је наложило Министарство финансија САД, уз аминовање Европске централне банке, можда најсликовитије говори о томе до које мјере је Вашингтон заиста утицајан у европским пословима. Али шта је позадина оваквог потеза САД?
Особа која је међу првима уочила стварне намјере Вашингтона свакако је угледни геополитички аналитичар Вилијам Енгдал који је још у свом чланку од 3. марта под називом „Убиство летонске банке — финансијски рат Вашингтона против Русије“, оцијенио да је Вашингтон управо отпочео нову фазу у свом геополитичком финансијском рату са Москвом „у малој балтичкој земљи — Летонији“.
Како Енгдал у својој анализи правилно примјећује, право питање у конкретном случају није да ли се „АБЛВ“ банка бавила прањем новца или не, будући да су и много проминентније банке, попут „ХСБЦ“, „ЈП Моргана“ или високо цијењене „Дојче банке“, које су оптуживане за организовани криминал или друге илегалне радње, за све то добијале само мало више од „пацке“.
Суштинска ствар је да је у читавој причи иза акције америчког Трезора постојала добро осмишљена политичка агенда, а све упућује да је примарна мета без дилеме била Москва, јер сви досадашњи индикатори потврђују да се заправо ради о покушају да се нанесе значајна штета руској финансијској активности у еврозони, и то „убиством једне од банака еврозоне“, како Енгдал примјећује, „банке са обимним везама са руским и средњоевропским предузећима“.
Наравно, треба ли рећи да читава ствар неодољиво подсјећа на напад ЕУ на кипарске банке 2012. године, када је мета такође била Русија.
Елем, ових дана полако стиже и коначна потврда да се у бити радило о геополитичкој игри. Тако су на ред да обаве свој дио посла дошли и западни медији, односно Ројтерс, који је међу првима преузео медијску штафету ове операције, пишући да власти Летоније сада истражују да ли се преко њених банака наводно „усмјеравао руски новац за мијешање у изборе и политику других држава“, након што су их упозориле САД.
Ова британска агенција такође преноси наводе „анонимних летонских званичника“ да је „новац који је ишао преко Летоније могуће кориштен за финансирање пуча у Црној Гори“, док је Русија, по навици, поново оптужена за стандардно уплитање у изборе, почев од Њемачке до САД…
И док је Кремљ одговорио са „не“ на сва питања Ројтерса о коришћењу Летоније као руске испоставе за „политичко мијешање у Европи“, као и о наводном „покушају државног удара у Црној Гори“, сам случај и однос савезника према овој НАТО чланици вјероватно даје најбољи одговор на питање колико стратешко партнерство са Америком може бити неугодно.
Након што је Вашингтон због својих специфично геополитичких разлога пријатељски „замолио“ летонску владу да затварањем једне од највећих банака у систему произведе највећу кризу у земљи у последњим деценијама, влади те државе је такође очигледно објашњено да ће на сопствену штету морати да се суздржи и од озбиљније економске и трговинске сарадње са Москвом, што је потврдио и шеф летонске дипломатије Едгарс Ринкевичс.
„Постојао је концепт да Летонија може бити мост између Истока и Запада. Треба да се опростимо од цијелог тог концепта са мостом“, изјавио је Ринкевичс.
Ова констатација летонског министра спољних послова, као и догађања у протеклих неколико мјесеци у тој балтичкој НАТО чланици, недвосмислено потврђују да у клубу који предводе САД тренутно првенство има искључиво принцип бескомпромисне конфронтације са Москвом, што за америчке протекторате најчешће значи и политику директно усмјерену на штету сопствених грађана.
Тако ће, по свему судећи, и сироти Летонци умјесто да раде на санацији штете у свом банкарском сектору чије ће тешке последице по грађане и привреду сигурно осјећати годинама, првобитно морати да се позабаве каквим ловом на вјештице, а између осталог изгледа и имагинарним државним ударом у Црној Гори. Нема сумње да и летонски примјер снажно потврђује да губитак суверености једне мале земље путем чланства у НАТО-у очигледно има папрену цијену. То се у конкретном примјеру очитовало кроз брутални обрачун са сопственим банкарским системом који је произвео тешку социјалну кризу у земљи, и то само за љубав „савезника“.
