Иако на први поглед делује да их нема, одговор је релативно једноставан: у реакцијама евробирократије.
Методологија је различита, али је суштина — иста. Док се, са једне стране, од водећих службеника ЕУ, али и важних европских политичара, шефова држава, попут Емануела Макрона, хорски подржавала одлука председника Италије Серђа Матареле да не дозволи формирање „владе евроскептика“, иако је постојала јасна парламентарна већина, са друге стране се срамно ћути на све учесталије инциденте у којима страда српско становништво на Косову и Метохији.
Прегласне, индискретне, недипломатске и у одређеној мери неваспитане поруке упућене што појединим политичарима у Риму, што целом италијанском народу, даване су, како је то објаснио Жан Клод Јункер, како би се бранила „европска политика“. Исто тако, потпуно необазирање на очигледне припреме Албанаца да у наредним месецима радикализују кризу такође је у функцији „европске политике“.
Проблем са којим се ЕУ срела у Италији јесте да у нову владу улазе декларисани евроскептици, а министри постају експерти који су колико јуче састављали планове о изласку из Европске монетарне уније. Евробирократија је то покушала да спречи, како је то објаснио премијер Ђузепе Конте „мини државним ударом“. И отуда толико повика на Италијане и претњи упућених новој скупштинској већини. Проблем са којим се ЕУ среће на Косову јесте што не могу да опосле ствар коју су зацртали још у децембру 2007. године: да омогуће Приштини „столицу у УН“. Кључна препрека је што Београд на то не пристаје, па се онда проблем тако и решава: притисцима на једну страну — српску.
Сада, ако је ово „дивљање у најави“ косовско-метохијских Албанаца у функцији плашења и притискања Београда да пристане на „коначно решење“, онда то иде у корист „европске политике“. Не само да то из Брисела неће осуђивати, него ће тајним дипломатским каналима можда и подстицати. Како нам је већ поручено, инцидената неће бити када се потпише „правно обавезујући споразум“. Тада ће Албанци бити мотивисани да брину о Србима! У међувремену, ако буде нешто разбијених глава, запаљених штала или чак и убистава, то ће ионако бити подведено под „колатералну штету“. Циљ оправдава средства.
Суштина је, да се вратимо на сличност између два случаја, у нефункционалности „европске политике“. Оно што евробирократе покушавају да одбране је одавно потрошено. Италијани су незадовољни начином на који је решавана мигрантска криза, они трпе велику штету и због заоштравања курса према Русији (Јужни ток је требало да од Италије створи западноевропског „енергетског џина“) и због дестабилизације Блиског истока. Зато и гласају за оне који би да, у том погледу, нешто мењају. Узрок потреса до ког је дошло у Италији није у Риму, него у Бриселу.
Исто тако, узрок незадовољства унутар ЕУ спољнополитичким позиционирањем Србије, које у континуитету траје од 2006. године, а што (између осталога) доводи до јачања утицаја Русије, Кине и Турске на Балкану, није у Београду, него у Бриселу. Начин на који је ЕУ покушала да „реши“ косовску кризу је за Србе апсолутно неприхватљив, а поруке које се Србима шаљу у континуитету последњих десет година су непримерене и углавном вређају интелигенцију просечног бирача. Ниједан предлог Београда да се покуша са тражењем компромисног решења, ма шта се под тим подразумевало још од преговора којима је руководио Марти Ахтисари па до данас, уопште није узет у разматрање.
И онда је проблем када Србија своје интересе покушава да оствари кроз тесну сарадњу са великим и регионалним силама које су спремне да аргументацију званичног Београда уваже или макар саслушају.
„Европска политика“ нема „план Б“ ни за једну од текућих криза; евробирократија не жели да отвори процес преиспитивања и сагледавања сопствених погрешака из минулог периода; Брисел не показује било какву амбицију да незадовољне саслуша, а камоли да део критика уважи. Они настављају утабаним путем, ослањајући се на испразне идеолошке фразе и игноришући захтеве да се „европска политика“ темељно мења. Зато је у првом случају дозвољен и „мини државни удар“, а у другом и „звецкање оружјем“. Према томе се дефинише и методологија, те се у Италији галами, а на Косову ћути.
Свакако, када се на крају буде подвлачила црта, највећи губитник биће управо ЕУ. Евробирократија је у Италији претрпела пораз. Нова влада је и поред свих опструкција и „мини државног удара“ изабрана. Ако не буду реаговали на Косову и ту ће се лоше провести. Позиције ЕУ на Балкану би у случају радикализације косовске кризе биле драматично и неповратно ослабљене.
У таквом развоју ситуације два убедљиво најважнија фактора регионалне безбедности остали би САД и Русија. Да ли то данас схватају у Бриселу? Ретки појединци да, али њихов утицај на доношење одлука је никакав. Нажалост, али је тако. Убедљива већина то не види. А када „прогледају“ и схвате, биће већ касно за предузимање било каквих значајнијих мера. Без „плана Б“, како за растуће незадовољство унутар европских држава, тако и за осигуравање регионалне безбедности у неуралгичним периферним тачкама ЕУ ће можда и нестати. Јер са овом политиком, која се данас упорно брани, она ће тешко преживети.
