„Радикални елементи Ал Каиде желели су да образују калифат од Црног до Каспијског мора. Па ипак, сам чеченски народ је изабрао потпуно другачију опцију и после свих крвавих догађаја потписао споразум са Руском Федерацијом. Са друге стране, Москва је направила велики уступак и омогућила Чеченији и неким другим субјектима Руске Федерације висок степен самосталности“, истакао је руски лидер током великог интервјуа аустријској државној телевизији.
Том приликом је председник Путин констатовао да би овако нешто могле да ураде и кијевске власти и питао се зашто тако нешто до сада није учињено.
Објашњавајући контекст Путиновог предлога, директор Института мировних иницијатива и конфликотологије Денис Денисов подсећа да су се својевремено у вези са тада актуелним сукобима у Чеченији водили директни преговори представника Чеченије и представника Москве, односно Руске Федерације.
„Сада, као што знамо, тога нема у оквирима конфликта у Донбасу, то јест, свакако би требало да постоје директни преговори између представника званичног Кијева и руководилаца република Донбаса. Нема сврхе надати се да ће до тако нечега доћи док је на власти Порошенко, јер он сам и његови сарадници избегавају ову тему. Следеће године се одражвају председнички и парламентарни избори. Постоје индиције да ће на чело државе доћи друга особа, јер анкете показују да је Порошенков рејтинг драстично опао. Тако да се тек након што буду одржани избори и дође до промене руководства може говорити о могућем формату директних преговора Донбаса и Кијева, као и о испуњавању Минских споразума“, закључује наш саговорник.
Денисов објашњава да Донбас неће прихватити да се врати у састав Украјине под условима какви су били на снази пре почетка конфликта 2014. године, имајући у виду да се већ четири године на овим територијама формирају државни органи и тиме полако граде обриси државности. У суштини, како каже наш саговорник, у овом тренутку постоји само један јасно дефинисан документ и план могуће коегзистенције Доњецке и Луганске републике, са једне стране, и Украјине, са друге стране, а то су Мински споразуми.
Ови документи у потпуности предвиђају формат могуће сарадње, интеракције и суживота са Украјином. Алтернатива засад нема, јер ни украјинска страна ни прекоокеански а ни европски партнери нису ништа ново предложили.
„Делује да садашњи политички режим у Кијеву није спреман да реализује Минске споразуме иако, као што знамо, украјински потпис стоји на овом документу који је потекао као предлог Савета безбедности УН. Полазећи од премисе да је Украјина у овом тренутку држава са ограниченим суверенитетом, а да САД врше велики утицај на званичнике, онда се дâ закључити да би Вашингтон, да то жели, могао да изврши утицај на Кијев да испуни свој део обавеза које проистичу из овог споразума“, каже директор Института мировних иницијатива и конфликотологије.
Ради се о томе да читав низ одредби споразума може да спроведе само Кијев. И то се најпре тиче предвиђених промена устава Украјине. Денисов подвлачи да би се тим променама дефинисао нови статус ДНР и ЛНР, односно била би им додељена већа самосталност. Ако би постојала иницијатива са Запада, Кијев би спровео своју обавезу у дело. Међутим, у пракси видимо да Украјина не жели да реализује своје део обавеза који проистиче из овог Минског споразума.
Иако су у светској пракси постојали слични проблеми, који су и успешно били решени, разлика између Чеченије и Донбаса је у томе што Украјини нису потребни људи који живе на територији Доњецке и Луганске народне републике, каже за Спутњик политиколог Александар Дудчак.
„Кијев само на речима признаје овај регион као део Украјине, али заправо чини све како би људи који живе на тој територији напустили своје домове и отишли одатле. Кијевском руководству су заправо потребни само територија и ресурси. Њих савршено не интересују људи који тамо живе и које они називају најразличитијим именима од окупатора до агресора. Украјинско руководство становнике Донбаса не сматра својим народом“, каже Дудчак.
Наш саговорник објашњава да ако Донбас остане у саставу Украјине, кијевска власт ће добити више од два милиона људи, који су категорички против политике коју спроводи Кијев. Политиколог закључује да украјинским властима није потребан електорат који је против њих.
„Зато Кијев и нема намеру да решава насталу ситуацију мирним путем. Видите, они воде грађански рат и практично су новим законима озваничили примену оружја, оружаних снага, па и тешког наоружања, све против цивила и локалног становништва. Кијевске власти не воде директне преговоре са представницима Донбаса. Дакле, постоји искуство решавања сличних проблема, али Кијев заправо нема намеру да употреби претходно успешне формате“, резигнирано закључује Дудчак.
