Формални захтјев за разрешење сада већ бивше директорке РТЦГ-а био је наводно кршење закона због Уговора о сарадњи који је РТЦГ потписала са невладином организацијом „Центар за грађанско образовање“ (ЦГО), у оквиру пројекта који финансира ЕУ, а којим је наводно дозвољено мијешање те НВО у уређивачку политику јавног сервиса.
С тим у вези, након Кадијине смјене, одмах је реаговао Брисел саопштењем које потписује портпаролка високе представнице ЕУ Маја Коцијанчич, у којем стоји да су „црногорске власти ограничене својим обавезама према европским вриједностима и стандардима“, и да је „неприхватљиво да се ЕУ грант, који подржава професионалност РТЦГ, злоупотребљава као аргумент да се отпусти менаџмент“.
Такође, сјутрадан су се огласиле и Сједињене Америчке Државе, које су саопштиле да су дословце „разочаране због смјене Андријане Кадије, генералне директорке црногорског јавног сервиса РТЦГ“.
„Ова одлука подрива слободу медија чија су реформа и очување кључни за интеграцију Црне Горе у евроатлантску заједницу“, наводи се у саопштењу Стејт департмента.
Наравно, смјену директорке РТЦГ-а Андријане Кадије дио црногорске и међународне јавности тумачи и као враћање РТЦГ-а под контролу Демократске партије социјалиста (ДПС), па су се том чину највише супроставиле најутицајније невладине организације у Црној Гори, као и комплетна тзв. „грађанска опозиција“.
Ипак, читава фарса поводом туче око управљања над црногорским јавним сервисом у најмању руку намеће два елементарна питања.
Прво, да ли је уопште нормално да се уређивачком политиком и кадровским решењима у националној медијској кући једне суверене државе отворено баве треће земље? И дуго, (ако већ одговор на прво питање у анестезираном црногорском друштву мора бити потврдан) — зар није чудно да се око контроле РТЦГ већ мјесецима туку двије фракције којима дефакто управљају исти центри моћи оличени у ЕУ и САД?
У објашњењу овог, за многе збуњујућег сукоба, између ДПС-а на једној и „грађанске опозиције“ и утицајних НВО на другој страни, рекло би се да лежи најпрецизнији одговор како се суштински заиста влада и управља Црном Гором.
Наиме, западним центрима моћи са Вашингтоном на челу није довољна само кооператиовна власт, већ, разумије се и кооперативна опозиција, или како је то у стратешким документима САД објашњено „лојална опозиција“, која ће у сваком тренутку моћи да буде инструмент за коректуру понашања власти.
Потпуно истовјетну улогу у том смислу, чини се, има и веома утицајан НВО сектор који прорежимски медији у Црној Гори занимљиво називају „грант шампионима“. За то вријеме, разне амбасаде, финансијери и спонзори обије стране, могу да се дословце баве финим подешавањима кључних политичких, културних, медијских и свих других релевантних процеса у црногорском друштву.
Док управљају влашћу, опозицијом и НВО сектором као марионетама у дјечијем позоришту, ови центри моћи знају да су потребне само благе корекције у оквиру успостављеног система као би све уредно функционисало.
