Да би смо схватили садашњост, морамо познавати прошлост, каже у свом ауторском тексту за локалне новине руски историчар Николај Фиљшин, који Саву Владиславића назива генијалним руским дипломатом.
А прошлост Кјахте је заиста била славна.
Сава Владиславић је пре готово три века, као изасланик Петра Великог, после дугих и веома тешких преговора, успео да склопи са Кином споразум о граници тако што ју је померио 100 километара у дубину кинеске територије. Легенда каже да је на самој граници узео камен, спустио га на земљу, стао на њега и рекао: Овде ће бити град. Назвао га је Тројицкосавск по Светој тројици и Светом Сави. Град је брзо растао и развијао се и ускоро је у њему основан велики светски трговински центар под називом Кјахта. Из Русије се извозило крзно, сукно, кожа, а из Кине у Русију, и даље — свила, брокат, уметнички предмети и највише чај. Пут који је пролазио кроз Тројицкосавск назван је путем чаја.
Средином 18. века у свету није постојао град са више богаташа, а четрдесет кјахтинских — имало је укупно богатсво веће него сви остали руски богаташи заједно. Они су градили куће, опремали их најмодернијим намештајем тога времена, куповали најновија достигнућа технике из целог света. Тако је у Тројицкосавску први пут у Русији приказан један филм, појавила се прва штампарија, даме су се одевале у Паризу, а у музеју који овде често називају „северни Ермитаж“ чува се предмет који се може сматрати претечом првог телевизора. Кјахта је била толико славна и позната да је при наручивању робе из било ког краја света било довољно рећи да је наручилац из Кјахте — друге гаранције нису биле потребне. Овај сибирски град називали су још и „Венецијом на песку“.
Тадашњи трговци нису бринули само о сопственом благостању већ им је било важно да целом свету покажу славу велике руске империје. Зато су од сваке партије увезене робе издвајали део за добробит свога града, а на самој граници саградили су велику камену Васкресењску цркву „да се већ на уласку у земљу види сјај и величина“ њихове државе. Црква је блештала сва у злату и сребру, а у њој су била и три стуба од кристала који су се преливали на северном сунцу. Страдала је као и велика већина руских цркава после Октобарске револуције, али је реновирана, па и без злата, сребра и кристала њена белина привлачи пажњу путника намерника.
Златни век овог града у близини обала Бајкалског језера трајао је око 200 година. После изградње Суецког канала (1869.) и изградње Кинеске источне железнице, град престаје да буде главни пункт трговине са Кином. Пут чаја га је заобишао.
У Кјахту се стиже из бурјатске престонице Улан Уде, удаљене око 200 километара. Град је у котлини и у њему се осећа сва топлина и удобност некада богатог насеља које је данас изгубило доста старог сјаја, али је остало као сведок времена, типичан за Сибир Петра Великог.
Међу приземним кућама посебно се истичу цркве — велика Васкресењска на граници и исто тако велика али полуразрушена Тројицка, и малена, типично руска, обојена у плаво, Успенска црква.
Данашња Кјахта је све до тридесетих година носила име које јој је дао њен оснивач. Ново — Кјахта — добила је, по једној верзији, по реци Кјахти која тече кроз град, док други назив тумаче грчком речи која значи „живи Бог“, па се град сматра градом „живог Бога и Светога Саве српскога“.
На улазу у град стоји „Савин камен“, истина, толико велики да га чак ни Сава, за кога се тврди да је био веома висок и јак, није могао тек тако бацити, нити стати ногом на њега, али симболика је сачувана. На главном тргу у центру града поред спомен-плоче оснивачу, сад већ стоји и његов споменик у природној величини. Са постаментом је висок три метра.
