„Хајде да кажемо да је 14 сати, недеља после подне, а на телефон вам стиже хитно упозорење у ком се наводи да се догодила нуклеарна експлозија у суседном граду или да се приближава интерконтинентална ракета. Да ли бисте знали шта да урадите? Највероватније не“, пише „Политико“.
Иако је могуће да су свесни претњи севернокорејског лидера Ким Џонг Уна да претвори у пепео америчке градове или најновијег хиперсоничног нуклеарног оружја Русије, портал наводи да већина Американаца, нарочито они млађи, који нису живели у време најопаснијих дана током Хладног рата, немају практичну или концептуалну идеју како да реагују на упозорење на нуклеарну опасност.
Као пример, наводи сцене масовне панике на Хавајима, после лажне узбуне на непосредан напад Северне Кореје.
Историчар науке и технологије на Институту за технологију Стивенс у Хобокену у Њу Џерзију Алекс Велерштајн сматра да су САД мање спремне за било какву врсту нуклеарне детонације него што су биле у било ком тренутку од Хладног рата, што је, упозорава, веома опасно.
Валерштајн и његова колегиница са института, професорка политичке психологије Кристин Карл траже од САД да врати цивилну одбрану, федерални програм из доба Хладног рата за припрему и реаговање на нуклеарни инцидент.
Њихов нови пројекат бави се тиме како би изгледала и звучала модерна и обновљена верзија цивилне одбране „Поновно осмишљавање цивилне одбране“ (РЦД), на којој је рад почео 2016. године.
Валерштајн и Карл, као и многобројни други стручњаци, већином окривљују Владу САД за неспремност грађана на нуклеарни напад и њену неуспешну комуникацију о припреми на такав напад.
„Влада није дала Американцима добар осећај шта да раде ако се догоди наредна нуклеарна криза“, каже Мајкл О′Хенлон са Института Брукингс.
То сигурно није лак задатак, додаје „Политико“, те наводи да се оригинална верзија цивилне одбране, позната по давању смерница деци у школи да се заштите од нуклеарног напада тиме што ће се сакрити испод школских столова када напољу виде блесак, често памти као „луцкаста и погрешна“, нарочито због утиска који одаје колико би лако било преживети нуклеарни рат.
Међутим, Велерштајн и Карл сматрају да је много ствари код те често исмеване оригиналне верзије програма било конструктивно и вредно обнављања, нарочито чињеница да је бар натерала Американце да „размишљају о незамисливом“.
„Политико“, потом, указује на то да данас постоје најмање три различите врсте могућих нуклеарних претњи.
Као прву наводи страх на који је указао оригинални програм цивилне одбране — апокалиптична размена више стотина термонуклеарних оружја између САД и Русије или САД и Кине.
Према том сценарију, амерички грађани би теоретски добили упозорење 20 до 30 минута пре него што бомбе запуцају у ваздуху.
Друга верзија је нуклеарни терористички сценарио, односно детонација у великом америчком граду према којој би неколико срећника, који не би били међу више десетина хиљада жртава експлозије, имали мало времена да се заштите од последичних, мање опасних радиоактивних честица.
Трећи сценарио подразумевао би ваздушне нападе, који би се спровели уређајима од 100 или 150 килотона изнад неког америчког града, на пример Лос Анђелеса, а постоји шанса да би упозорење могло да буде издато 30 минута раније.
Према неким наводима, страдало би између 195.000 и 241.000 људи, док би од 510.000 до 629.000 њих било повређено у експлозији и услед радиоактивних падавина.
„Политико“ закључује да су други и трећи сценарио највероватнији, али наводи да је могуће и преживети их, „уколико званичници за руковођење ванредним ситуацијама буду знали како да реагују“ на њих.
Танјуг
