Такозвани малигни руски утицај постао је врхунски циљ против којег се Запад бори на Балкану. Као лек против њега, барем у Босни и Херцеговини, Амбасада САД у тој земљи препоручује убрзано прикључивање БиХ НАТО-у.
У документу „Позиција САД у вези са активацијом МАП за БиХ“, а у који су београдске „Вечерње новости“, како кажу, имале увид, између осталог стоји да Сједињене Државе подржавају активирање Акционог плана за чланство БиХ у НАТО-у (МАП), упркос томе што Босна није испунила услове који су пред њу постављени.
У овом тренутку, врхунски циљ Запада је прикључење БиХ НАТО-у, објашњава стручњак за међународне односе из Бањалуке Жељко Будимир, јер Запад неће дугорочно да трпи вакуум који сада постоји.
„Мислим да се неће инсистирати на испуњавању свих услова и стандарда које земље треба да испуне да би се прикључиле НАТО-у. То се видело у неколико процеса интеграција, на пример када су у питању биле Румунија и Бугарска. Њихове оружане снаге нису ни формално успеле да испуне све услове, али због стратешких разлога, искључиво према Москви и баражирања руског утицаја у Југоисточној Европи, те земље су експресно примљене у НАТО“, каже он.
Услови које би БиХ требало да испуни на путу атлантских интеграција су књижење војне имовине у Републици Српској (РС) на Оружане снаге БиХ, уништавање нестабилне муниције, као и учешће у међународним мировним мисијама.
Међутим, према ставу Амбасаде САД који преносе „Новости“, постављене услове треба занемарити како би се Сарајево приближило НАТО-у и онемогућила опструкција председника РС Милорада Додика, који задржава БиХ на путу у НАТО и подстиче „руски малигни утицај на Балкану“.
Као највеће препреке у остваривању босанског атлантског пута наведени су Додиково супротстављање књижењу војне имовине и Декларација о војној неутралности РС, усвојена у Народној скупштини РС.
БиХ је сложена држава, наглашава Будимир, у којој не постоји консензус по питању прикључивања НАТО-у. Поред тога што је РС усвојила Декларацију о неутралности, њена политика прати политику Београда када су у питању НАТО интеграције.
Са друге стране, у Федерацији БиХ, прикључивање НАТО-у не посматра се само као војни, већ и као врхунски политички циљ, каже Будимир.
Према његовом мишљењу, прикључивање БиХ НАТО-у мора да буде решено народном вољом.
„То никако не сме да буде зона одговорности неке политичке партије или чак владе. То, у сваком случају, мора буде питање о којем се одлучује на референдуму“, сматра он.
Одлука о МАП је на Председништву БиХ, а српски члан колективног шефа државе неће се усудити да за то гласа пет месеци пред изборе, сматра бањалучки аналитичар Анђелко Козомара.
„Не верујем да ће се било шта тако значајно догађати док не прођу избори. Ако победи Савез за промјене, онда ће Американци спровести тај план. Међутим, то је само затезање односа између РС и дела међународне заједнице зато што РС по било коју цену неће хтети да књижи војну имовину која је на њеној територији у корист армије БиХ, што би значило да би то у једном тренутку било власништво НАТО-а“, каже Козомара.
Он подсећа да је НАТО пре више од десет година локације за које се данас тражи књижење на име Оружаних снага БиХ прогласио за „перспективну војну имовину“.
Ради се о атрактивним локацијама, од којих се једна налази скоро у центру Бањалуке, а друга на доминантној коти у Хан Пијеску, једној од најатрактивнијих локација које је користила некадашња ЈНА, каже Козомара.
Иванићу, који је у марту гласао за спољнополитичку стратегију БиХ, која као циљ наводи и учлањење БиХ у НАТО, сужен је маневарски простор, јер му је противкандидат за члана Председништва Милорад Додик, каже Козомара.
„Та доза патриотизма, која је потребна овог октобра, мора да постоји и у предизборној кампањи и Младена Иванића, јер познато је да су Додик и цела коалиција око СНСД-а потпуно уништили Савез за промјене својим патриотским деловањем, истицањем националног интереса у БиХ и приближавањем Србији и Русији. Та димензија коју је Додик исфорсирао у ових 12 година недостајала је Савезу за промјене, а поготово Иванићу и он сада зна да сигурно убедљиво губи изборе ако то не покаже барем вербално, ако не и у практичним одлукама“, оцењује Козомара.
