У петак увече на станици метроа „Арбатска“ било је посебно живо. Десетак срећних и задовољних Египћана као да се спремало да покрене револуцију: певали су песме, махали заставама, а ускоро су их окружили локални житељи који су се фотографисали с њима за успомену.
Неколико минута касније дошло је до мале пометње када се испоставило да је Египат изгубио утакмицу. Дешава се. Ипак, ови малобројни навијачи пуни су утисака – они су у Москви, на Светском првенству у фудбалу, пред њима је викенд – то се не догађа два пута.
Напољу, поред Старог Арбата, око уличних уметника увече се окупљају групе гледалаца. Ту се могу видети деца која певају дирљиве баладе уз гитару, изненађујуће добри „класични“ музичари, па чак и тинејџер у њујоршкој бејзбол-мајици који изводи трикове на скејтборду.
Истовремено на Пушкиновом тргу пар Мексиканаца задивљено разгледа огромну и импозантну статуу самог Пушкина, који их гледа одозго. Вече је дивно, ведро, а Мексиканци, чини се, не могу да одлуче куда да иду даље. Вероватно, као и сви странци у Москви, Мексиканци просто покушавају да повежу оно што им је пред очима са сликом града коју су имали углави пре него што су дошли.
Са свих страна долазе мале групе гостију Мундијала – Аргентинци у својим дресовима са презименом Месија, понекад Немци. Стиче се утисак да ће, уколико инострани навијачи не доспеју у велику навијачку зону у рејону Универзитета, Москва не трепнувши прогутати стране госте и сакрити чињеницу да су они ту, пише аутор „Ајриш тајмса“. „Град је превише велики, поносан и убрзан да би могло да га поремети обично Светско првенство у фудбалу“, пише он.
Лист подсећа на време када је новинар Конор О'Клири постао његов први дописник из Москве. Он је невољно регистровао прву ирску компанију у Русији, формално пријавио свој боравак у Москви и оснивање московског одељења прес-секретару Горбачова. За О'Клиријеве читаоце је Москва у то време била даље од Месеца – ако не географски, свакако духовно.
У мемоарима новинара описан је величанствени тренутак када је отишао на састанак с прес-секретаром и понудио администратору флашу ирског вискија у знак добре воље. „Аха, мала корупција. Узећу је“, весело је рекао овај и сакрио флашу у фиоку свог стола.
Москва и Русија су се невероватно промениле за више од тридесет година, колико је прошло од тог времена. У то време страни новинари су морали да дају специјалне изјаве само да би напустили град. Овог лета хиљаде страних гостију из свих делова света откриваће Русију и посећивати градове који су за њих деценијама били само називи на картама и призори с фотографија.
Током дуге и необичне историје Русије није било случаја да тако много припадника разних националности истовремено посећују тако велики број градова у земљи. Русија отвара врата као никада раније, пише „Ајриш тајмс“.
Аутор сматра да је у петак Москва у много чему даровала својим гостима и житељима исти осећај какав човек има у Њујорку или Лондону: загушљивог, али пријатног града, са баровима спремним за пријем посетилаца, са саобраћајем пуним бизнисмена у оделима, канцеларијских радника, хипстера, скејтбордиста.
То што се Руси не осмехују док се возе метроом, дешава се из само једног разлога – проверавају Фејсбук, тврди аутор текста. У извесном смислу Москва ствара исти осећај као и било који други велики град.
Затим, међутим, доспевате у Улицу 1905. године, или у Кремљ, или испред Храма Василија Блаженог, или код Лењиновог маузолеја и „не можете да не будете изненађени када схватите где сте заправо и шта се ту догађало раније“, пише ирски лист.
У судару енергије прошлости из које је изашла Москва и енергије будућности у коју јури руска престоница представља изазов за сваког посетиоца који жели да је опише: „она је, истовремено, управо оно што сте очекивали и нема ничег заједничког с тим“, закључује дописник „Ајриш тајмса“.
