Какве су договоре постигли Трамп и Ким па су изазвали овако необичне али не и неочекиване реакције? Шта је самитом желео да постигне један, а шта други „диктатор“, како се омакло водитељу једне америчке телевизије? Да ли ће се Северна Кореја одрећи свог нуклеарног оружја, да ли ће Америка обуставити своје „ратне игре“ с Јужном Корејом, како њихове војне вежбе описује сам Трамп. Најзад, какве све то везе има са кинеско-руским планом „двоструког замрзавања“ као рецептом за смиривање тензија на Корејском полуострву?
У „Новом Спутњик поретку“ о овим су питањима разговарали Борислав Коркоделовић, дугогодишњи спољнополитички уредник у Танјугу, и новинар Бранко Жујовић, који је радио за Међународни кинески радио и извештавао из Пекинга.
Први, историјски самит лидера САД и Северне Кореје имао је необичан увод, после застрашујућег звецкања претњама био је заказан, па отказан, да би на крају ипак био одржан а сада се у таласу оптимизма најављују и нови сусрети Трампа и Кима и размена посета…
„Овај састанак пореди се са неким од најзначајнијих догађаја из друге половине 20. века, са састанком који је Ричард Никсон имао у Пекингу 1972. са Мао Цедунгом, или са састанком Горбачова и Регана 1985. у Женеви, чак и са састанком Горбачова и Џорџа Буша Старијег на Малти, када је прокламован крај Хладног рата“, указује Борислав Коркоделовић, оцењујући да се у овом тренутку, „иако је с Трампом увек непредвидљиво шта следи, догађаји крећу у добром правцу“.
„Одлично је то што се у уторак догодило у Сингапуру“, сагласан је и Бранко Жујовић, „али не треба губити из вида да споразум који је постигнут може да значи све, али и ништа. Склопљени споразум је крајње начелан, и нико у овом тренутку не може да гарантује да ће до краја бити спроведена добра воља заинтересованих страна“.
Постигнутим споразумом Трамп се „обавезао да ће пружити безбедносне гаранције Северној Кореји“, Ким је заузврат потврдио своју „чврсту посвећеност комплетној денуклеаризацији Корејског полуострва“ — као што је учинио и у Панмунџону на самиту с јужнокорејским председником Муном 27. априла — и Трамп и Ким обавезали су се уз то и на „заједнички рад на успостављању трајног и стабилног мира на Корејском полуострву“…
Питање дефинисања појма денуклеаризације, упозорава Жујовић, „представља потенцијалну замку и препреку у будућности, зато што ће се сасвим сигурно показати разлике у тумачењу појма денуклеаризације“, имајући у виду да су под тиме САД до сада подразумевале само Северну Кореју.
Ипак, указаће Коркоделовић, „нарочито је значајно што је у декларацији Трамп пристао на денуклеаризацију читавог Корејског полуострва, дакле, не само Северне Кореје“.
Овим споразумом Доналд Трамп није постигао ништа, тврди Мајкл Хејден, бивши директор ЦИА, који каже да „Северна Кореја није преузела никакву нову обавезу“, док је „нови елемент“ то што су САД пристале да обуставе војне вежбе са Јужном Корејом. „То је заправо веома значајан уступак“, каже Хејден, а на сличан начин и утицајни Брукингс институт из Вашингтона у својој анализи сумира да је Трамп Киму дао све што је овај желео „и још понешто поврх тога“, надајући се да ће у даљим преговорима добити нешто заузврат.
Бранко Жујовић, међутим, указује да је Трампова калкулација различита од калкулације вашингтонског естаблишмента: „У складу с оним што је обећавао пре избора, Трамп је сада, смањивањем тензија са Северном Корејом, довео Америку у ситуацију да може да размишља, ако не о потпуном повлачењу из тог дела света, али свакако о смањењу свог војног присуства. Тридесетак хиљада америчких војника у Јужној Кореји сад тамо неће имати никакав посао, маневри су заиста обустављени и питање је који је следећи корак“.
Ни Кина ни Русија нису биле присутне на самиту у Сингапуру, али, признаће и „Њујорк тајмс“, договор о замрзавању севернокорејских нуклеарних активности и о истовременом обустављању америчко-јужнокорејских војних вежби упадљиво подсећа на ранији кинеско-руски план о „двоструком замрзавању“ управо ових двеју активности.
Указујући да „без две глобалне силе, Кине и Русије, нема решења“, Жујовић оцењује: „У овом тренутку Кина је велики добитник. Она је све време била веома незадовољна тиме што Пјонгјанг својим поступцима даје повода за даље јачање америчког војног присуства“.
Отуда, можда заправо и не треба да чуде незадовољне реакције вашингтонског спољнополитичког естаблишмента на сингапурски самит, али и претходни покушаји да само одржавање сусрета Трампа и Кима буде отказано, у чему се нарочито истакао Трампов саветник за националну безбедност Џон Болтон када је Северној Кореји препоручио либијски модел, а знамо како се то завршило…
„Њујорк тајмс“ сад забринуто констатује да самит Трампа и Кима „изазива нову стрепњу азијских савезника Америке“, поставља питање да ли се САД повлаче из региона и отворено признаје да би мир на Корејском полуострву највише одговарао Кини. „За Кину“, наводи овај лист, „коначни циљ је умањивање америчког утицаја у региону како би повећала сопствени утицај. Повлачење америчке војске из Јужне Кореје, које Трамп спомиње као могућност, давнашњи је циљ Пекинга“.
Реч је заправо, објашњава Борислав Коркоделовић, о забринутости за опстанак америчке империје а не о забринутости за мир и стабилност у овом делу света: „Реч је о непоштеном и циничном ставу, који је у складу са статусом једне моћне силе“.
Ипак, додаје Бранко Жујовић, „овде није реч о некаквом острву које је близу Калифорније, него о полуострву које се граничи са Кином и разуме се да Кина, снагом своје економије, може и мора да има утицаја, који већ и постоји“, и закључује да највећа опасност по америчко-севернокорејски споразум о спуштању тензија и раду на мирном решењу кризе потиче из саме Америке: „Питање је како ће 'дубока држава' у САД реаговати на овај споразум. По реакцији америчких медија не би се рекло да ће Трампу бити лако да се избори с отпорима, што значи да би његово понашање могло да постане и још непредвидљивије“.
