На писмо о намерама за формирање Европске иницијативе за интервенције, односно војних снага за брзо реаговање, у Луксембургу су потпис већ ставили министри одбране девет земаља ЕУ. Поред Велике Британије која је још формално у ЕУ, заговорници формирања војне коалиције спремне да реагује на кризе у близини европских граница су и покретач идеје Француска, Немачка, Белгија, Данска, Естонија, Холандија, Шпанија и Португалија.
Иако у ЕУ, они ће, како је објашњено, деловати ван Уније и без учешћа НАТО-а, чији су, такође, чланови. То није сметало генералном секретару НАТО-а Јенсу Столтенбергу који је био у Луксембургу и поздравио одлуку о покретању Европске иницијативе за интервенције. Оценио је да ће она помоћи модернизацију европских војски и омогућити им брже мобилисање.
Коментаришући ову вест, универзитетски професор, стручњак за безбедност др Радомир Милашиновић за Спутњик подсећа да то није потпуно нова идеја, која постоји још од времена француског председника генерала Шарла де Гола, под којим је, следећи политику независности, Француска напустила Војни комитет НАТО-а, да би је ту после више од 40 година вратио Никола Саркози. Све до данас, у различитим формама се провлачи та прича и наговештава потреба формирања нечега што би била оружана сила намењена брзим интервенцијама, напомиње професор безбедности за Спутњик.
„Сигурно да је мигрантска криза томе допринела. Ослонац на НАТО не пружа никакву гаранцију да би се те земље ефикасно могле одбранити у случају нечега што би била врста побуне већих или ширих размера, која сигурно не би могла бити изолована на подручју једне од земаља ЕУ, већ би то било нешто што се назива перманентни сукоб“, каже Милашиновић. Мада, како додаје, о томе сада нема неких наговештаја, са концентрацијом живља које се налази на тим просторима, сигурно је логично очекивати такво нешто.
Формирање снага за брзо реаговање је, сматра он, нужно, без обзира на националне оружане снаге које, на простору који је условно речено без граница, нису у могућности да направе неку већу координацију, јер то, како напомиње, НАТО држи под својом контролом.
На питање када се може очекивати формирање те Европске иницијативе за интервенције, саговорник Спутњика каже да то неће ићи тако брзо, али да ће ЕУ као респектна економска сила свакако морати да води рачуна о безбедносној димензији.
То што је Столтенберг поздравио идеју о формирању Иницијативе, он види као одобравање онога што представља додатно деловање које треба да помогне да се интервенција у случају побуне заврши у кратком року и ефикасно. У таквој ситуацији не можете интервенисати НАТО снагама, јер се до сада више пута показало да није било пуне сагласности када је требало доносити одлуке, објаснио је за Спутњик Милашиновић.
Војни аналитичар Александар Радић такође сматра да је ЕУ највише, директно угрожена мигрантском кризом и да зато мора да има способност да реагује, али и указује да је Европска иницијатива ипак део НАТО-а, јер је у суштини реч о истим снагама.
„Не постоје у чланицама ЕУ, које су релевантне у војном погледу, паралелне снаге које су намењене за извршавање националних задатака и задатака у оквиру мисије ЕУ. Реч је о истим снагама и када ЕУ покрене неку своју мисију, или када сада креће у стварање једне чвршће иницијативе за организацију снага за брзо реаговање, у ствари је реч само о ефикаснијем механизму спровођења политичких одлука и заједничке безбедносне и спољне политике ЕУ“, истиче Радић за Спутњик.
Извршиоци су, како објашњава, исте оне националне снаге које су на располагању и НАТО-у. Значи, у овом тренутку не постоји слика о томе да се ствара једна паралелна војна структура која би на неки начин била замена за НАТО у облику који сада постоји, већ је, како напомиње, реч о једној политички флексибилној координацији у случају ангажовања снага на простору ЕУ.
На питање колико ће то брзо моћи да профункционише, овај војни аналитичар напомиње да ЕУ већ има искуства са организацијом заједничких снага.
„Овде је, пре свега, реч о политичком механизму, руковођењу, командовању, а снаге које би за то биле ангажоване већ постоје. Није реч о нечему што је радикално ново, али је то корак даље ка будућој идеји. А то је развој европских снага које би биле предвидиве у свом обиму, унифициране и подређене једној заједничкој команди. То је нека визија будућности европске војске која би била у оквиру НАТО-а“, објашњава Радић.
На питање зашто, иако су све државе-потписнице из ЕУ, наглашавају да је реч о новој војној снази ван оквира Уније. Саговорник Спутњика каже да је то зато што се Унија показала дисфункционалном у неким ситуацијама, због чега је потребан механизам где ће лако моћи да се одлучује.
„Замислите један број батаљона који имају земље на простору Европе. С једне стране ти батаљони су на располагању НАТО-у, с друге стране су на располагању мисијама ЕУ. Група земаља која највише улаже у одбрану и има највеће ресурсе, проценила је да је дошло време да створе ефикаснији механизам и када одлучују не морају да прођу кроз комплетну процедуру коју изискује комуникација са другим чланицама ЕУ, а с друге стране, иста прича вреди и за НАТО“, илустровао је Радић.
Оне ће се, како додаје, између себе о свему договорити и то брзо обавити.
„Али опет треба нагласити да су и за нову Иницијативу, за мисију ЕУ и за НАТО, увек на располагању исти батаљони. Нема неких трећих батаљона намењених за један или други облик ангажовања. Реч је заправо само о механизму политичког одлучивања. У овом случају, код ангажовања снага за брзо реаговање треба поштовати управо ту одредницу брзо, а не чекати НАТО да доноси одлуке консензусом“, објаснио је Радић за Спутњик.
