Украли су славу Шаћири и Џака великом Бразилу, па нисмо ни стигли да се освестимо ни посветимо најбољима, а Москва нас већ чека. Повређени, љути, разочарани, сломљени, покрадени… Надиграни. Али, осим напред, немамо где. Макар до Москве — а онда… Бог зна…
Сањајмо. Није забрањено.
Најгоре смо већ преживели. Најгоре што је могло већ се десило. Кошмар је иза нас, а ми смо и даље ту, у игри. Па хајде да играмо! Па шта ако морамо са Бразилом? Па шта ако су најбољи? Па шта ако су петоструки прваци света?
Да нису, не бисмо ни имали прилику да испишемо историју. Да златним словима упишемо име Србије, мале Србије која је учинила неучињено и послала громаду из Јужне Америке да „пика“ фудбал по Копакабани.
Звучи нерелано. Звучи као бајка. Као најлепши сан. Већ нас плаши. Српски навијачи се „смрзну“ ако им само та мисао и пролети кроз главу. Укоче се у делићу секунде. А не треба… Није та мисао пресуда. Није та мисао страшна. Нимало. Уместо да нас „заледи“, треба нам као водиља. Треба нам као ваздух. Као вода. Треба нам као молитва. Једина мисао коју не смемо да испустимо ни на трен. До последњег даха. До последњег судијског звиждука.
Само тако можемо да постанемо сензација о којој бруји цео свет. Само тако се нико неће сећати швајцарског кошмара, судије Бриха, несрећних албанских орлова…
И време је!
Бољу прилику нисмо могли ни да замислимо. Бразил! А победа лечи све. Сву неправду коју осећамо, сав очај са лица, сву горчину у желуцу. Победа као мелем за љуту рану. Лек без нуспојава. Можда само натерамо коју сузу на очи понеком фудбалеру. Понеком навијачу широм Србије или света. Сузу коју нико неће замерити. Које ће се с поносом сећати и препричавати.
Избацити Бразил заиста делује као немогућа мисија. Када се помисли на Нејмара, Тијага Силву, Кутиња, Фирмина, голмана Алисона, Марсела, „одсеку се ноге“ и већ је аутогол. Зато то је последње о чему треба мислити.
Ми немамо такве уметнике са лоптом, зналце који могу да постигну три гола, а да шансу нису ни имали. Нити треба да се надамо да ћемо их баш вечерас „изродити“. Нећемо. Али нисмо имали ни пре три године у селекцији до 20 година. Ниједног. Имали смо само тим који жели.
Имали смо срце и преко њега грб за који то срце куца. Имали смо вере да можемо, храбрости да се „побијемо“, снаге да истрајемо, брзине да стигнемо и престигнемо, „безобразлук“ да протуримо „кариокама“ и кроз ноге, и то у 118. минуту…
И? И Србија је постала првак света у фудбалу оборивши Бразил! Ништа више о тога није требало. Ништа. Дали смо све што смо имали, „орали“ терен 120 минута и било је довољно…
Можда буде и вечерас…
Тачка са које нема трећег пута. Чека нас пут кући или пут у историју. Хајде да изаберемо бољи. Веће мотивације нема. Бразил! Већ смо прежаљени, отпраћени са смотре најбољих. Само се бира џелат. Нејмар, Фернандињо или неко трећи…
Нека мисле тако. Тада смо најјачи. Из ината. Из пркоса… Јер пораженији не можемо бити…
И нека пукне та зора… Нека буде што бити не може. Сањајмо!
И клинци су те 2015…
