Таман када се помисли да ће балканске земље, пошто су пристале на нове уступке, доспети макар у предворје предворја за пријем у ЕУ, високи чиновници ове организације испоставе нове услове.
Македонија, и поред тога што је пристала на промену имена споразумом Заев—Ципрас, изгледа да није успела да направи искорак ка ЕУ јер су министри за европске послове чланица Уније донели одлуку да преговори са том земљом, као и са Албанијом, почну наредне године, али уз одређене услове.
Европски министри водили су, према признању немачког министра Михаела Рота, тешку дебату, јер су министри Француске и Холандије били скептични према двема балканским државама. На крају, луксембуршки министар Жан Аселборн издејствовао је компромис — преговори о приступању могу да почну у јуну наредне године, после европских избора, али само ако обе земље буду напредовале у реформама које Унија захтева, посебно Албанија у борби против корупције и организованог криминала.
Условно отварање преговора у јуну 2019. ипак је за Македонију значајан помак, сматра професор београдског Факултета политичких наука (ФПН) Драган Ђукановић, јер се та земља пуних тринаест година није померила на европском путу.
„Што се тиче Албаније, могло се очекивати да она не добије ни условно отварање због борбе против корупције и организованог криминала, али ипак је нађена нека врста компромиса, па су обе земље стављене у исти сет“, каже он.
Врх ЕУ према балканским земљама настоји да наступа у духу изреке „и јаре и паре“, објашњава политички аналитичар Драгомир Анђелковић.
„С једне стране, настоје да задовоље чланице ЕУ које су против ширења, те одлажу процес преговора са новим кандидатима, а с друге стране, из геополитичких разлога, можда мање европских али више евроатлантских, настоје да охрабре низ балканских земаља да поступају на начин који је у складу са жељама водећих евроатлантских кругова и НАТО-а. Тако се и Македонији и Албанији ставља у изглед да ће добити оно што њихова политичка елита жели — почетак преговора у неком моменту. То се користи као једна врста шаргарепе, прилично апстрактне награде за нешто што сада треба да ураде, али опет, тај моменат се одлаже како европске земље које су против проширења не би биле погођене“, објашњава Анђелковић.
Док се од балканских земаља на европском путу тражи низ уступака и док се политичке елите балканских земаља гурају ка ЕУ, питање је да ли ће им врата Уније бити отворена када тамо стигну, закључује Анђелковић.
Порука ЕУ балканским земљама са министарског састанка је, према речима професора београдског ФПН Слободана Самарџића, да се Унија неће даље ширити јер за то нема капацитета.
„То стално одлагање, стално условљавање и стално померање тих датума, заправо је куповина времена са њихове тачке гледишта. Они имају политику проширења, која је од некадашњег приступа који је имао циљ да ЕУ прими једну или више држава, сада је циљ да земље Западног Балкана које су негде у тој орбити проширења, држе под политичком контролом до даљњег. Значи, ЕУ не може да их прими у неко догледно време, макар оне испуниле све услове, али се истовремено боје да у међувремену нека од земаља не почне озбиљније и уже да сарађује са њиховим конкурентима — Русијом, Турском, Кином…“, каже Самарџић.
Таква политика ЕУ тиче се свих балканских земаља које имају амбицију да једног дана постану чланице ЕУ — како Македоније и Албаније, тако и Србије, Црне Горе и БиХ, додаје он.
„Пошто је Македонија направила уступак који се тиче тих услова, то је споразум са Грчком у погледу имена, они (ЕУ) су сада на потезу и сада су Македонци, односно онај део Македоније који је прихватио ту врсту нагодбе, мислио да ће бити награђен, а они кажу не — још годину дана, па опет под условом тим и тим. Они ни не знају како ће се ствар у Македонији завршити, а и да се заврши брзо, они сами нису спремни на неке озбиљније кораке. То је, просто, куповање времена да би земље остале у кондицији за пријем једног лепог дана, али дотле се ништа битно неће догодити“, закључује Самарџић.
Иако одлуку европских министара за европске послове треба да потврде европски министри спољних послова на посебном самиту, мало је вероватно да ће она бити измењена или одбачена.
ЕУ тренутно није у могућности да се шири, а томе се противи и неколико моћних старих чланица, те тако могућност за условљавање балканских држава постаје чак и већа и озбиљнија. Пре се може очекивати да се на европском путу балканских држава нађу још оштрији услови и још више захтева за уступцима него што се може очекивати да ће услови бити ублажени.
