О дугој историји тог ансамбла који је увек ишао у корак с временом, о његовом особеном сценском наступу и путу који уметници прелазе да би га достигли, разговарали смо с уметничким директором и начелником Ансамбла Генадијем Сачењуком, његовим замеником Михаилом Марушевским, главним диригентом Николајем Кириловом и солистима Ансамбла, чувеним тенором Вадимом Ананјевом и младим баритоном Максимом Маклаковом.
Управо сте наступили испред Храма Светог Саве, први пут под отвореним небом Србије, пред скоро 15.000 гледалаца. Публика је била одушевљена и бескрајно захвална на поклону који сте јој подарили. Сад путујете у Бугарску, какви су вам даљи планови и каква вас гостовања очекују након тога?
Михаил Марушевски: У јубиларној, деведесетој години смо обишли више од 60 земаља. Планирамо и гостовања у Пољској, Швајцарској, на јесен ћемо наступити у Турској. Већ за следећу годину имамо заказану велику турнеју у Кини. За март је планирано гостовање у Израелу, па у Француској, Белгији, Немачкој. Већ традиционално, на сваке две године, путујемо у Чешку, Словачку и Мађарску.
Рекли сте нам да анализирате менталитет народа пред којим наступате када разматрате репертоар. У ком смислу?
Михаил Марушевски: Важно је да одређено дело звучи како треба, земље су разне, језици су разни, интересовања су различита. Амбасаде и земље које нас позивају често нам предлажу да изводимо химну те земље, некоме се допадају искључиво народне песме, а било је случајева да такве песме једноставно не одговарају репертоару. У сваком случају, увек смо спремни за компромисе.
На који начин припремате песме које бирате за одређени програм, посебно када их изводите на страном језику? Колико је времена потребно да бисте достигли тај високи ниво који видимо на сцени?
Вадим Ананјев: Све те песме припремамо више од месец дана, јер се бавимо свим нијансама. Био је, рецимо, у историји нашег Ансамбла случај када сам певао на корејском језику. То је било у Јужној Кореји. Имајући у виду мој изглед, који подсећа на источне корене, питали су да ли су ми родитељи Корејци. Не, ја сам Рус, али, ето, радили смо на томе и успео сам да изведем песму прилично верно фонетици корејског језика. Када смо били на гостовању у Сједињеним Америчким Државама и у Канади и изводили њихове химне, на концерту је била прва дама Америке Барбара Буш. Када је чула америчку химну у извођењу Ансамбла „Александров“, била је одушевљена и рекла је да би са задовољством служила у Црвеној армији. То је дословна изјава.
Шта је најупечатљивије на вашим пробама, како се припремате заједно, ако имамо у виду да то није само хор, него и оркестар и плесачи?
Николај Кирилов: Свако музичко дело у почетку се припрема по деловима. Затим се прави заједничка оркестарска проба. На исти начин се припремају и чланови хора, солисти и балетски уметници. Постоји неписано правило да се не сме долазити на заједничку пробу уколико се не познаје одлично материјал и репертоар, јер би то било губљење времена. Трудимо се да наше пробе буду плодотворне и интересантне. Из тих чинилаца почиње да се ствара коначна изведба. И када смо све то сабрали и чули, тек тада постајемо свесни шта смо заправо направили у целини. Али последњу корекцију врши заправо публика јер се дело први пут у целини изводи пред њом. Има случајева да након неког јавног извођења допуњавамо дело разним елементима. Не долазимо тако брзо до коначне форме дела. Нека дела достизала су своју коначну форму не након неколико месеци него након неколико година.
Имате огроман репертоар, веома широк и разноврстан. Интересује ме да ли имате омиљене песме, оне које сви чланови хора и Ансамбла изводе с великим задовољством?
Генадиј Сачењук: Ја ћу одговорити на ово питање: наш репертоар сада чини скоро 3.000 песама и кореографија, а омиљених међу њима има — близу 3.000. (смех)
Да ли имате посебан режим живота, како све то о чему говорите успева да се смести у један обичан људски живот? Како успевате да помирите приватни и професионални живот?
Генадиј Сачењук: Човек који ради у Ансамблу „Александров“ живи веома интензивно. То је веома испуњен живот који подразумева кретање између разних земаља и градова, то је све увек прилично напорно. Физички то није лако издржати, потребна је огромна снага организма да би се такав терет издржао, не само физички, него и емоционално.
Максим Маклаков: Каже се да је академско певање као рад у теретани. Наш колектив је академски и морамо веома много времена да проводимо на сцени. Због тога је неопходно бављење спортом. У мом случају је то пливање, обавезан је одлазак на базен, минимум два пута недељно вежбе у теретани, да бих се добро осећао. Што се тиче личног живота, хм, човек пре свега даје себе за уметност. Лични живот иде донекле у други план. Сада скоро месец дана нећу видети своју породицу, али то је све за добробит уметности, културе. Ја имам двоје деце, дечака и девојчицу. Моја деца с великим задовољством гледају тату када изађе на сцену или када приказују наше наступе на телевизији. Мој син уме да пева све песме „Александрова“, ћерка је још мала. Наша мисија као уметника јесте да ширимо академску уметност у масе. Због тога мислим да је велико благо бавити се овим послом.
Сарађивали сте с многим врхунским светским уметницима, међу којима нису само оперски певачи него и многе поп и рок звезде.
Генадиј Сачењук: Да, било их је веома много, али желим да наведем један пример. Француска шансоњерка Миреј Матје је почела свој рад на великој сцени управо наступима с Ансамблом „Александров“. Затим, Хелена Вондрачкова, која је на свим концертима с нама када наступамо у Чешкој и Словачкој. Италијански певач Тото Котуњо, “Лењинградски каубоји“ — веома успешан пројекат, који је у почетку деловао неоствариво, чак и веома ризично, отворио је нове странице у историји Ансамбла.
Какав је био почетак рада Ансамбла „Александров“ пре девет деценија и који су тренуци најупечатљивији у тој дугој историји.
Генадиј Сачењук: Ансамбл је основан 1928. године, а један од оснивача и руководилаца колектива је био Александар Васиљевич Александров. Он је обављао функције хор-мајстора, диригента, композитора. Управо су композиције Александра Васиљевича Александрова које се и данас изводе и даље веома свеже и актуелне. Он је аутор химне Руске Федерације, која је од 1944. године била химна Совјетског Савеза, а потом Русије. Он је и аутор песме „Свети рат“, која је такође позната у свим крајевима света. Ансамбл је већ 1937. године имао 200 људи. Прво путовање је било у Париз и тамо је колектив освојио гран при. Тако је Европа открила тај совјетски хор. У периоду од 1941. до 1945. године, када је цео Совјетски Савез чинио све што може за победу, „Александров“ је био разбијен на четири концертне бригаде, ишли су на фронт, наступали су на позадинским положајима, подижући морал борцима и доприносећи великој победи. Уследиле су године обнављања земље након разорног рата и Ансамбл је, наравно, имао песме које су бодриле тај радни полет… „Александров“ је увек био учесник развоја, обнове и читаве историје наше државе. Од 1946. године, више од 40 година, Ансамблом је руководио син Александра Васиљевича — Борис Александрович Александров, такође познати диригент, хоровођа, композитор. Он је написао много познатих композиција које су у репертоару Ансамбла. Ослањајући се на темељ који су поставили наши оснивачи, данас се трудимо да развијамо тај жанр песме и плеса и да одговоримо на савремене изазове.
