У говору под називом „Располућени свет“, посвећеном појави „разних светова“ и оцени западног друштва, Солжењицин је указивао на то да се на једној страни провалије налази прецењена слобода која с незаситом страшћу прикупља материјално благо, а да се у самом центру те једначине налази човек изнад кога нема никакве силе. Резултат тога, према мишљењу писца, постаје „морално сиромаштво“ обузето потрагама за смислом, подсећа шеф Лондонског центра за политичка истраживања Херберт Лондон у тексту за „Американ тинкер“.
Медији су тада пожурили да оптуже Солжењицина да је он сâм „изгубио равнотежу“ и да оличава „располућени дух“. Ипак, ако се данас, након четрдесет година, анализира његов говор и упореди с актуелним културним условима на Западу, може се закључити да је Солжењицин био веома проницљив, сматра Херберт Лондон. Према мишљењу аутора текста, Американци су сада потпуно прогутани постизањем материјалних циљева, а на духовност су заборавили.
„Био сам ван себе када сам видео како је Роберт де Ниро на церемонији уручивања награда ’Тони‘ на највулгарнији могући начин говорио о председнику Сједињених Америчких Држава. И то је исти онај Де Ниро који је добио председничку Награду слободе, која се сматра најпрестижнијим признањем у земљи. На исти начин ме је збунило уручење Пулицерове награде реперу Кендрику Ламару, који током својих наступа непрестано држи руку на међуножју. И морам да признам да је уручење Нобелове награде Бобу Дилану било потпуни крах моралних стандарда, јер су без те награде остали неки литерарни светионици 20. века“, сматра аутор текста.
Међутим, Солжењицин је још седамдесетих година разумео да ће, уколико „Бога потисне хуманизам“, постати могућа свака идеја која човеку може да падне на памет, сматра политиколог. С пута су скренуле чак и цркве и синагоге које данас више времена посвећују социјалним условима него религиозним учењима, уверен је Херберт Лондон.
Ако се на основу данашњих трендова прогнозира будућност, Запад са својим „скривеним релативизмом“ ризикује да изгуби светски утицај, упозорава аутор текста.
„Како друштво које не верује у сопствени смисао и значење може да буде супарник фанатичној култури која тачно зна шта жели да постигне? Постепено пропадање избија из сваке пукотине нашег културног живота. И том пропадању су одани и универзитети. Главе које говоре у ток-шоу програмима понављају једне те исте баналности које смо чули много пута. А истина се разара постмодернистичком вером у то да су најважнија дубока осећања из подсвести. Сви који су забринути за судбину западне културе треба да погледају у Америку и Запад непристрасно и да се замисле над тим шта ми тамо сада видимо и због чега“, закључује Херберт Лондон.
