Западни аналитичари оцењују да се тај нови „кластер“ створио још унутар Пољске, Прибалтика и Велике Британије и то у облику концентрисане војне сарадње европских земаља са јединственим циљем – да се оствари савез са Американцима како би се ојачао одговор наводној руској претњи, односно да се спроведе политика која вуче корене још од средине прошлог века.
Управо из тог разлога је у Северној Европи основана организација под називом „Нордефко“ у чијем саставу је пет скандинавских земаља – Данска, Финска, Исланд, Норвешка и Шведска, и то са циљем да се олакша процес одржавања војних вежби на територији свих тих земаља, иако, треба нагласити, да их је само три унутар НАТО-а.
Та организација омогућила је оно што је 90-их година прошлог века било незамисливо – тада Шведска, на пример, никоме није ни помишљала да дозволи да користи њен ваздушни простор, а да се то претходно темељно не усагласи путем дипломатских канала.
Војни аналитичар Александар Радић за Спутњик објашњава да на овај начин скандинавске земље показују одређени ниво бојазни од јачања Русије. Наиме, како каже, неке земље, као што је Финска, имају своје традиционалне разлоге за то, али и Норвешка и Шведска су увек биле усредсређене на руску опасност прављењем сопствених процена и планова.
Ту се мисли на, како каже, директне потезе одбране, пре свега ваздушног простора, будући да се данас ваздушне препреке изузетно лако савладавају. Поред тога, важан фактор представља и прибављање свих неопходних информација, а важну компоненту чини и висока цена савремених војних ресурса, што изискује заједничко реаговање.
Радић каже да примера такве сарадње у Европи има више, пре свега између чланица НАТО-а, рецимо кооперација Белгије и Холандије које наизменично улажу своја средства у одбрану, затим и Црна Гора, која је као најмлађа чланица добила исти ниво подршке као и Албанија, те се њен ваздушни простор у случају потребе покрива авијацијом Грчке и Италије, које се ротирају.
„То је механизам у којем страна земља без надокнаде пружа ваздушну заштиту одређеног ваздушног простора. Код скандинавских земаља реч је о сарадњи о размени радарске слике, затим о заједничком ангажовању технике уколико је то потребно. Међутим, иако Норвешка, Шведска и Финска имају савремене ловачке авионе, њихов однос према НАТО-у је различит, самим тим не могу бити део интегрисаног система Алијансиног ПВО који је предвиђен само за пуноправне чланице, стога се и тражи неки скандинавски модел за сарадњу у заштити ваздушног простора“, објашњава.
Упитан да ли је разлог томе ново руско наоружање које је недавно представио руски председник Владимир Путин, међу којима су и ракете са нуклеарним бојевим главама „Кинџал“, Радић тврди да је пре свега војни притисак такозване „јаке Русије“ то што утиче на понашање Скандинавије, а да су нова војна средства само део тог мозаика, али не и пресудни фактор.
Са друге стране, директор аналитичког Центра ветерана државне безбедности Русије Сергеј Кривошејев овакво понашање Скандинавије објашњава свеобухватном политиком Запада која подразумева стварање атмосфере страха и непријатељског односа према Русији.
Светски медији, како наводи, константно раде на томе да се код локалног становништва створи представа о Русији као о земљи агресору. Иако је деловало као да је таква реторика део прошлости, она и даље постоји и врло успешно делује на добар део становништва Скандинавије. Под „руском агресијом“ се оправдава и повећавање војног буџета на име јачања заштитних и безбедносних капацитета скандинавских земаља, додаје.
Кривошејев такође сматра да ново руско наоружање није примаран разлог за овакву реакцију Скандинавије, јер је Москва ставила до знања светским силама да нико Русији неће моћи да науди.
„Председник Русије Владимир Путин је показао ново оружје са конкретним циљем – како би га видели Американци. Вашингтон константно повећава капацитете система ПВО у Европи, увек под изговором ’одбране од иранских ракета‘, а јасно је да је то уперено против Русије“, истиче.
Скандинавија, са друге стране, оцењује Кривошејев, нема никакве везе са тим, ниједна земља Северне Европе не располаже оружјем које би могло да пресретне и неутралише руске ракете, нити ће га имати у наредној деценији.