Црногорски уставописци су имали очигледну намјеру да истакну улогу части, као високе моралне категорије код Црногораца. У осталим политичко-правним системима изабраници народне воље свечано изјављују, неодређено се заклињу или се вјерски обавезују („…тако ми Бог помогао“).
У Црној Гори је, ипак, у првом плану част. Са дебелим историјским разлогом. Јер она је као држава и настала из вјековне борбе „за крст часни и слободу златну“. Нису јој то омогућиле неке посебне географске и демографске околности, већ слободарски дух српског народа насељеног у овим непроходним врлетима и окупљеног око Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве.
Вријеме непрестане борбе је изњедрило морални појам части као највишу вриједност због које човјек и живи и умире. То је било толико стварно да је морало да буде унесено у Устав Црне Горе.
Али времена се мијењају, а људи посебно. У данашњој Црној Гори се тако ријетко позива на част да би нека анкета међу основношколцима засигурно показала да они немају представе шта тај појам значи. Бојим се да би слично незнање показали и многи други. Размишљајући о овој теми, питао сам бројне образоване и јавном животу вичне људе — шта је то част? Најчешће сам добијао изненађеност и збуњеност саговорника, али и крајње непрецизне одговоре. Неки су (полуозбиљно) рекли да је у питању мито, уз изведеницу „част — чашћење“.
Када се Мило Ђукановић свечано позвао на своју част, на друштвеним мрежама је дошло до експлозије коментара. Претежно негативних и оштрих. Превагу су однијели они који су истицали да му је лако да се закуне губитком онога чега сâм одавно нема.
Заклевши се, дакле, својом (непостојећом) чашћу, Мило је обећао да ће Црну Гору увести у свијет западних политичких вриједности, јер је она (сиц!) њему „одувијек припадала“. Свршавајући тај посао, обрачунаће се и са Српском православном црквом у Црној Гори, као реметилачким фактором на том путу. Амбициозан али и немогућ подухват. Уз то и крајње нечастан.
Тиме је Ђукановић најавио само невољу за себе и своју камарилу, а не за Митрополију. Јер, преживјела је Српска православна црква и Турке и Аустроугаре и Италијане и Њемце и комунисте… Ови посљедњи су нарочито приљежно (мада из могуће најбољих намјера) готово пола вијека настојали да је дисциплинују да би јој се, коначно, приклонили. Према овим, невоља коју јој најављује Мило представља тек незнатну епизоду.
И најава о превођењу Црне Горе у свијет „Запада“ има климаве ноге. О њој се годинама наклапа, али су резултати или трагични или комични. Прије десетак година Веселин Вукотић, Милов пословни партнер и идеолог пљачкашке приватизације у Црној Гори, предложио је концепт „микродржаве“, у којој би нестале све институције будући да су скупе и непотребне. Званични језик би био и енглески. То се поклопило са чињеницом да је овај руски ђак (докторирао на демографској статистици по совјетским методама) положио трећи ниво основног курса енглеског језика. Предлог није остварен, барем не до сада. Злобници кажу да га није одобрио Мило јер није могао да савлада ни почетни ниво будућег службеног језика своје „приватне“ државе. Човјек неспорно бриљантне интелигенције у политичким пословима није, дакле, обдарен способношћу да савлада ниједан страни језик. Он чак и свој „црногорски“ изговара на српском језику.
Иронија је да у садашњој Црној Гори западне вриједности најгласније пропагирају они који никада нису живјели у складу са њима, нити им је намјера да тако поступе, чак и ако их икада стварно упознају. Слично је и са залагањем за успостављање модерног информатичког друштва од оних који ни рачунар не умију да користе. Ако неко не вјерује да је тако нешто данас могуће, нека провјери таква знања код црногорских челника. Од Мила па наниже.
Стога се Мило Ђукановић запутио историјским и цивилизацијским беспућем. Иако даје своју часну (пионирску) ријеч да је на правом путу.
