Овај је свој позив Ђулијани упутио 30. јуна на годишњој конференцији Муџахедин е Калка, „марксистичко-исламистичке“ организације на чијем је челу споменута госпођа Марјам Ражави. МЕК је до 2012. био на америчкој терористичкој листи. Скинула га је одатле Хилари Клинтон, а сада, с благословом Америке, МЕК има тренажне кампове у Албанији и, опет с благословом Америке, подржава протесте на улицама иранских градова који у последње време избијају учестало.
Истовремено, после једностраног повлачења из нуклеарног споразума с Ираном, јача и економски притисак Америке на ту земљу, а 4. новембар, када сви морају да престану да купују иранску нафту или ће се суочити с америчком казном, све је ближи а општа нервоза све приметнија.
Како ће на ове америчке претње реаговати остале потписнице споразума — Велика Британија, Француска и Немачка, Русија и Кина — које су се у петак у Бечу састале с Ираном да виде шта им је чинити? Да ли ће улични протести угрозити власт у Техерану? Какве ће све ово последице оставити не само на Иран и на Блиски исток, већ и на односе међу великим силама и на цену нафте на светском тржишту?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили дугогодишњи спољнополитички уредник у Танјугу Борислав Коркоделовић и публициста и историчар Немања Старовић.
„Ситуација у Ирану пре десетак дана деловала је деликатније него данас, пошто се председник Ирана Хасан Рохани обратио нацији апелујући на јединство“, објашњава Борислав Коркоделовић, наглашавајући да садашња ситуација не може да се пореди с немирима с краја прошле и почетка ове године: „Интензитет је сада знатно мањи. Народ се под спољним притиском хомогенизује, као и свуда у свету“.
„На смиривање прошлог таласа протеста“, указује Немања Старовић, „понајвише је утицала јавна подршка коју је тим протестима исказао Доналд Трамп. Чак и они најлибералнији, вестернизовани и секуларизовани слојеви иранског друштва гаје једнако незадовољство, па и одбојност према Сједињеним Државама и њиховој империјалистичкој политици.“
Поставља се и питање у коликој су мери ирански протести спонтани, а колико је у њих умешан спољни фактор. Наиме, „Волстрит џурнал“ је још прошле године открио да је америчка ЦИА формирала Центар за иранску мисију у коме су њени аналитичари, оперативци и специјалци који ће се бавити и „тајним акцијама“ у Ирану, а израелски Канал 10 открио је ових дана и да су пре неколико месеци Израел и САД направили заједничку радну групу која је фокусирана, како се наводи, на охрабривање протеста у Ирану…
„У лето прошле године“, каже Немања Старовић, „ЦИА је формирала посебан штаб на чије је чело дошао веома контроверзни Мајк ди Андреа, познат под надимком Ајатолах Мајк, који је водио операцију потере за Осамом бин Ладеном. Режим у Техерану је управо овај штаб оптужио за изазивање и подстицање немира и верујем да ће са таквим акцијама бити настављено у циљу унутрашње дестабилизације Ирана, будући да свака друга опција, попут директног војног напада, заиста није реална.“
Ипак, напомиње наш саговорник, планери дестабилизације Ирана „превиђају једну битну ствар: систем власти у Ирану је прилично хомоген. Иако унутар владајућег система постоје различите струје, сви они делују у оквиру уставног система Исламске републике. Дакле, не постоји снажна антисистемска опозиција која би могла да послужи као некаква пета колона за рушење режима у Техерану.“
Ту пету колону Вашингтон сад настоји да изгради од организације Муџахедин е-Калк, коју „Гардијан“ описује као „марксистичко-исламистички култ“…
„Иако су МЕК-овци учествовали у исламској револуцији, веома брзо су се разишли с ајатолахом Хомеинијем и његовим покретом, а у ирачко-иранском рату ратовали су против сопствене државе, на страни Садама Хусеина. Током последњих неколико деценија они спроводе терористичке нападе у којима су стотине људи у самом Ирану изгубиле животе“, објашњава Старовић.
„До 2008, односно 2012, МЕК је био на листама терористичких организација Европске уније и САД… Пре непуне две године припаднике МЕК-а Сједињене Државе пребациле су из Ирака у једину државу која је изразила спремност да их прими, а то је Албанија, и сада се налазе у једном затвореном кампу у предграђу Тиране. Њихова подршка у Ирану је толико мала да се мери промилима, али имају више стотина, можда и хиљада веома посвећених следбеника који су спремни на најсуровије акције против сопственог народа.“
А такву организацију је прошле године Џон Болтон, актуелни амерички саветник за националну безбедност, прогласио за „пожељну опозициону снагу у Ирану“…
„За Американце није ништа ново да, или створе неке терористе, или да преузму чак и једну наглашено марксистичко-стаљинистичку организацију, ако процене да им је то корисно“, коментарише Коркоделовић.
Тек, упоредо с овим догађањима народа у Ирану чији пипци сежу скроз до Албаније, расте и економски притисак на ту земљу. Прилично се отворено у Америци говори о стратегији изазивања економских невоља санкцијама, које би требало да повећају унутрашње незадовољство у земљи.
Ову стратегију Борислав Коркоделовић описује као „мешавину израелских и саудијских утицаја, јер они на Иран гледају као на великог регионалног ривала. Поврх тога, САД никада нису опростиле Исламској републици што је наследила режим шаха Резе Пахлавија, који је био главно америчко упориште — и економско, и политичко и војно — на Блиском истоку. Све то ствара атмосферу силног непријатељства.“
Па отуда и забринутост да би таква атмосфера могла да доведе и до оружаних сукоба. Иран сад прети да ће блокирати Ормуски теснац ако буде спречен да извози своју нафту, а туда пролази 20 одсто укупне светске трговине овим енергентом. Мухамед Али Џафари, командант Иранске револуционарне гарде, каже: „или ћемо сви користити Ормуз, или неће нико“, слично изјављује и председник Ирана Хасан Рохани, а на те претње Централна команда америчке војске обећава да ће „обезбедити слободан проток нафте“…
„Реакције из Техерана су, са моралног становишта, потпуно разумљиве, тим пре што је Вашингтон сâм рекао да му је циљ да ирански извоз нафте сведе на нулу“, коментарише Немања Старовић, али указује: „Ово нису прве претње затварања Ормуског теснаца. То је она врста потеза који своју снагу има док год постоји као могућност, која се може остварити само једном. Мислим да су сви у Техерану свесни да би затварање Ормуског теснаца неминовно водило у војни сукоб, јер САД то не би могле да дозволе и морале би изврше агресију на Иран.“
Стога Старовић не верује да ће се Иран одлучити на такав корак: „Техеран настоји да се покаже као одговоран партнер, а у међународној заједници већ сазрева свест о томе да су управо САД фактор нестабилности на овом подручју.“
А америчка стратегија спречавања Ирана да продаје своју нафту наилази на (не)очекивану замку. Евентуално повлачење иранске нафте с тржишта изазвало би несташицу, а тиме и раст цена, због чега Трамп и тражи од земаља ОПЕК-а да повећају своју производњу, не само да би спречиле несташицу него и да би обориле цену нафте, што опет њима очигледно не иде у прилог.
И Вашингтон, али и Ријад, оповргли су Трампову тврдњу да је постигнут договор о повећању производње нафте у Саудијској Арабији, каже Борислав Коркоделовић, који указује и да ће „подједнако важно бити и понашање Русије, као још једног великог извозника нафте, а Русија у том смислу има изузетно добру сарадњу са Саудијском Арабијом. Много ће зависити и од разговора Трампа и Путина у Хелсинкију 16. јула.“
„Непознаница је колико ће дуго Иран моћи да трпи штету од економског притиска. Европа неће моћи да му изађе у сусрет, због претњи америчких секундарних санкција против Ирана које погађају и све компаније које сарађују с њим“, сматра Немања Старовић.
„Иран ће то покушати да компензује све интензивнијом сарадњом с другим земљама, пре свега с Кином којој је већ почео да продаје нафту у јуанима уместо у доларима. Русија пак нема разлога да буде незадовољна оваквим развојем ситуације, будући да јој, као великој извозници и нафте и гаса, чија је цена везана за нафту, раст цена на светском тржишту одговара.“
Све у свему, наводи Старовић, „мислим да нисмо исувише близу некаквом отвореном оружаном сукобу“, а сличан је и закључак Борислава Коркоделовића: „Даљи развој ситуације зависиће од доследности којом ће америчка администрација да примењује санкције, које ће ићи у два таласа, први почетком августа и други почетком новембра када ће и почети ембарго на извоз иранске нафте. У Ирану сада сви схватају да им је јединство сада најпотребније, а у међувремену ће, ипак, механизми посредовања између Техерана и Вашингтона прорадити. Извесни знаци у том смислу већ постоје.“
