У сваком случају, додаје се, свака земља може да иступи из Војног савеза и то — невероватно једноставно.
У члану 13 НАТО уговора из 1949. године стоји: „Након двадесетогодишњег рока важења уговора, свака земља која је склопила уговор, може из њега да одступи и то годину дана након што то најави“.
Отказни рок је дакле годину дана, није потребно наводити разлоге, све је веома једноставно. За разлику од Европске уније, у којој до пре неколико година излазак попут предстојећег брегзита уопште није био предвиђен, па тако није била дефинисана ни процедура, код НАТО-а од самог оснивања постоји могућност да се Савез напусти.
Додуше, у готово седамдесет година дугој НАТО историји није било случаја да нека земља иступи из Савеза. Међутим, било је иступања из војне структуре. То значи да је више држава остало у НАТО савезу, али неко време нису желеле да њихове војне снаге подлежу командној структури НАТО-а. Све оне су се касније ипак вратиле на старо.
Најпознатији пример је Француска: председник Шарл де Гол је током шездесетих година све више НАТО видео као инструмент америчких геополитичких интереса и као ограничавање француске независности.
Зато су Француске војне снаге 1966. године напустиле командне структуре. Последица тога је била да је седиште НАТО-а, које је тада било у Паризу, премештено у белгијски Брисел. Тек се под председником Николом Саркозијем Француска 2009. године поново вратила у војне структуре. До приближавања је дошло још деведесетих година за време југословенских ратова.
Француска није једини такав случај. Ни Грчка од 1974. до 1981. године, ни Шпанија од 1986. до 1999. године, нису биле део командне структуре, али су ипак остале чланице НАТО-а.
Дојче веле
