Свеприсутни хрватски певач Марко Перковић, познат по антисрпском репертоару, који је био неизоставан и у слављу хрватских фудбалера, по завршетку сваког дуела на протеклом светском првенству у Русији и даље изазива запитаност о опстајању феномена — Томпсон.
Зашто је баш Томпсон био тај који је на аеродрому дочекао фудбалере и имао ту привилегију да само он са њима у аутобусу оде до Трга бана Јелачића у Загребу, где је подједнако био звезда са освајачима сребра?
Пo речима Луке Модрића, капитена „ватрених“, њихов први услов је био да и Томпсон наступи на Тргу бана Јелачића. На крају им је украо шоу, па представницима многобројних светских медија који су пратили дочек хрватских фудбалера то није промакло.
Како пише хрватски портал „Индекс“, питали су се шта један екстремно десни певач, познат по свом кокетирању с усташтвом, ради у друштву светских вицепрвака у фудбалу.
„Када направите одличан пи-ар посао за Хрватску на Светском првенству, а онда вам се у отвореном аутобусу појави ултранационалистички певач“, објавио је новинар АФП-а Питер Марфи, а то пренео и британски „Гардијан“.
И док су у Холандији, Немачкој, Швајцарској и Словенији забрањени наступи Томпсона кога називају промотером неонацизма и усташтва, ниједна национална светковина у Хрватској не може да прође без омиљеног певача и председнице Хрватске Колинде Грабар Китаровић, како је то изјавила још пре две године.
У чему је тајна социолошког феномена „Томпсон“, чије „ратне поруке“ подједнако одзвањају како у свлачионици хрватских репрезентативаца, тако и међу навијачима на хрватским улицама, као да од рата ниссу прошло 23 године.
Одговарајући на то питање, социолог културе Ратко Божовић за Спутњик каже да се Томпсон појављује само зато што му је то омогућено.
„Ја мислим да се он појављује да би показао реалност која је присутнија много више него сам ритуал. Ритуал — то је све у реду, то чинимо сви, то је некаква идентификација са државом, са успехом нације… али он се појављује само зато што му се то може“, каже Божовић.
То значи да постоји нешто у структури друштва што њега омогућава и што га на неки начин обзнањује, сматра дугогодишњи профеор социологије културе на Факултету политичких наука. Тиме се, по његовој оцени, обзнањује и једна крајње деструктивна и националистичка димензија, непримерена цивилизацијским облицима славља или ритуала.
Саговорник Спутњика тврди да Томпсон опстаје зато што у самој хрватској стварности и даље постоји исти такав резон какав је његов.
„Томпсон је део те реалности која би хтела декларативно да се укине, али сама стварност избија на површину“, објашњава Божовић.
Политика углавном указује на то како би ствари требало да изгледају у друштву, ону пожељну и прихватљиву димензију, али и стварности диктира своју димензију. То је, како каже, то разилажење између декларативног и стварног.
„То је у ствари прича о томе како се сама слика политике која би хтела да представи једну форму живота као доминантну на неки начин скрнави оним што је још присутно као порив некаквог екстремизма у понашању. А екстремизам је сам по себи патологија“, истиче Божовић, напомињући да и ми у Србији нисмо далеко од тога и да и ми имамо „кваритеље нормалних цивилизацијских игара“.
По оцени хрватског аналитичара Давора Ђенера, Томпсон је толико опстао као феномен зато што је све време био својеврстан андерграунд, представник обичног народа у односу на естаблишмент.
На питање шта мисли до када ће сијати Томпсонова звезда у Хрватској, саговорник Спутњика каже — тако дуго док око тога буде неког великог интереса.
„Оног момента кад престане притисак медија против њега он ће изгубити атрактивност некаквог националног бунтовника и завршиће као релативно маргинални певач који забавља дијаспору. Тако дуго док се буде дебатовало о порукама његових песама у политичком контексту, тако дуго док се буду покретали прекршајни поступци због „За дом спремни“ на почетку његових Чавоглава. Тако дуго ће он имати тај статус забрањеног воћа и тиме бити изразито, изразито атрактиван за сваког ко не жели да се поистоветити са естаблишментом“, каже Ђенеро за Спутњик.
