Питање касетне муниције у свету је актуелно од рата у Вијетнаму, а у Србији од НАТО агресије на СР Југославију, када су цивили у Нишу и Алексинцу побијени касетним бомбама. Ипак, званичан став државе на ову тему није могуће чути.
Генерал-мајор у пензији Митар Ковач, председник Евроазијског безбедносног форума, каже да су притисци, али и ћутање Србије, с обзиром на опредељење земље да буде војно неутрална, потпуно разумљиви.
„Таква муниција у реалном сукобу јесте предност за страну која је поседује, зато што у кратком времену може да ’поклопи‘ веома велику површину. Зна се врста касетних пројектила у Србији, позната је и количина, па отуд притисци појединих чланица НАТО-а, пре свих Велике Британије и Сједињених Америчких Држава, не толико непосредно, колико кроз различите механизме сарадње и кроз рад невладиних организација које су финансиране са Запада“, каже Ковач.
И војни аналитичар Александар Радић каже да САД највише инсистирају на потписивању конвенције, али додаје да је великима лако да притискају мале, јер су развили нове технологије.
„Направили су нова високо прецизна вођена средства, ласерска, џи-пи-ес инерцијално вођена, она им омогућавају да са великом сигурношћу погоде циљ. Направили су и авио-бомбе малих димензија које омогућавају да се дејствује прецизно по циљевима са релативно ограниченим ризиком од колатералне штете, па касетна муниција, каква је некада била, сада није толико важна. Постоје средства која су је заменила, али код богатих, који имају приступ технологијама“, каже Радић.
Дакле, касетна муниција остала је једино офанзивно средство сиромашних земаља и то је пре свега разлог зашто се наша земља суздржава од потписивања Отавске конвенције. Касетне бомбе БЛ-755 које користе наши авиони или пуњење за ракету „Оркан“, домета 50 километара, једина су офанзивна средства велике моћи са којима располаже наша војска, каже Радић.
„Ако желимо да се из политичких и моралних разлога одрекнемо касетне муниције, онда држава прво мора да пронађе начин да купи нова средства, да модернизацијом оружаних снага дође до неког новог офанзивног аргумента који може да надомести убојну моћ касетне авио-бомбе или касетне бојеве главе“, каже Радић.
Није тајна да је касетна муниција коришћена на већини места где је дејствовала наша војска од 1991. до 1999. године, реч је о британским бомбама БЛ-755, али и руским КМГУ-2. Дејствујући на Косову и Метохији, наши „орлови“ бацали су бомбе БЛ-755, а касније су истим пројектилима ту територију засипали британски „харијери“.
Радић тврди да је фаму око забране прва лансирала Хрватска 1991. године, непрекидно говорећи о „злочиначкој југословенској војсци“ која користи касетне авио-бомбе, што је био доказ њене злоћудности и каже да је наше јавно мњење то прихватило здраво за готово, без обзира на то што забрана касетне муниције није постојала. Земље окружења углавном су потписнице Отавске конвенције, али не треба заборавити да су оне у другачијој позицији, каже Радић.
„То су земље које или су чланице НАТО-а или имају амбиције да уђу у савез. Оне су под НАТО кишобраном и наравно да су у потпуно другачијој позицији. Ми као војно неутрална земља морамо да имамо и снажнији офанзивни капацитет у односу на друге земље које се упоређују с нама, с обзиром на амбијент у коме се налазе, простор, популацију, величину оружаних снага и процену угрожавања. То је проблем војно неутралне земље“, истиче Радић.
Митар Ковач додаје да Србија, као војно неутрална, не намерава да користи касетну муницију за евентуални сукоб са суседима. Ово оружје Србија чува искључиво за одбрамбене сврхе, то треба нагласити, каже Ковач.
„То је њена значајна предност у смислу снаге одбрамбене функције и не постоји извесно средство, нити може да постоји, нити има довољно средстава да се компензује одбрамбена моћ која би се умањила уништавањем касетне муниције. Мислим да постојећи менаџмент Министарства одбране, Генералштаба и државе Србије не треба да подлегне притисцима, нити војног дела невладиног сектора који је забринут због неприхватања да се то учини, па ни тајних или званичних притисака појединих водећих чланица НАТО-а“, децидан је Ковач.
Како тврде наши политичари, Србију тешко да ће штитити Члан 5 Вашингтонског споразума и тешко да може да се ослони на било чије офанзивне капацитете.
Иако је Отавску конвенцију досад потписало више од 150 земаља, међу државама које нису уништиле ове бомбе су највећи произвођачи и земље које имају највеће залихе — САД, Кина, Русија и Индија.
