Разговарали смо у два сата ноћу, после два изузетна концерта која је одржао „у Емировој оази“. Није било човека у публици кога није фасцинирало мајсторство и виртуозност којом је свирао, снага којом је освајао клавир. Чинило се да његово тело потресају јаки удари струје, да је оно проводник неке више воље, да кроз њега пролази музика, и као стихија покорава инструмент. Зато је било логично и следеће питање:
Ко сте Ви заправо — само Денис Мацујев или човек који је послат од Бога или неке више силе да покаже публици сву лепоту и снагу уметности?
— Ја сам нормални Сибирац, родио сам се у граду Иркутску на обали Бајкала и како говоре сви моји другови из детињства са којима се и даље дружим, ја сам остао исти какав сам и био. Трудим се да будем оно што јесам, било да сам на сцени, било на фудбалу или са својим друговима. То што сте рекли да сам проводник — да, мислим да је то права формулација, зато што музичар који излази на сцену обавезно врши функцију проводника — мора да проведе кроз себе, кроз своју емоцију, кроз своју душу, кроз своју интерпретацију мисли композитора који је ту музику смислио пре много година, и да то пренесе у салу, публици која је дошла на концерт.
Свирали сте прво класичну музику, а потом џез. Све сте нас изненадили. Да ли је за вас џез одмор од озбиљне музике?
— Сматрам да је џез једнако вредна, озбиљна уметност као и класична музика, зато што је то један од најозбиљнијих жанрова који је у двадесетом веку процветао, подигао се на незамисливу висину. Џез је стање душе, то је велики узлет. Ја то веома волим и заиста ми то помаже у класичној музици зато што је импровизација у интерпретацији веома важна за класичног музичара. Ово је џез класичним прстима. То су моје фантазије посвећене тој врсти уметности.
На дан кад су се срели Путин и Трамп, а Ви сте свирали Рахмањинова и Гершвина. Американац—Рус. Рус—Американац. Да ли је то случајна подударност, или сте Ви то намерно урадили?
— Не, не. Верујте ми, нисам то намерно урадио. Рахмањинов и Гершвин су две громаде у 20, веку. Они су се дружили, виђали и кад је свирана „Рапсодија у плавом“ коју сам вечерас свирао, тада је на премијери био аутор, Џорџ Гершвин за клавиром, а у сали је био Рахмањинов.
Можете ли да поверујете у ситуацију да, условно речено „свирају“, на пример Путин на сцени, а у публици седи Трамп. Или обрнуто?
— Зашто не? Сматрам да је класична музика у стању да мири људе, да просвећује, да релаксира и испуњава људе нечим чега у животу нема. Ја никад нећу заборавити свој концерт са Зубином Мехтом који је на челу израелског симфонијског оркестра, била је препуна сала која прима три хиљаде људи, у њој су седели заједно и Јевреји и Арапи. Концерт је место које сваки конфликт оставља изван зидова сале.
Бавите се доста младим талентима. Како препознати ко је од младих људи геније? Каква је разлика између једног дечака који ће некад постати рецимо Мацујев и између неког другог који добро свира и биће добар пијаниста, али никада неће постати феноменални пијаниста?
— То је јако тешко питање. Свакако постоји педагошки таленат код одређених људи који не само да добро предају, већ и виде код деце таленат, да постоји шанса код некога да постане велики музичар. Ево, рецимо мени се посрећило по том питању. Постојала је једна жена Јелисавета Николајевна Воронова која је формирала Фонд за нове таленте и пропутовала цео Совјетски Савез скупљајући талентовану децу. Ја сам тако једног дана у Иркутску сасвим случајно побегао са фудбала и одсвирао нешто у Филхармонији. Рекла ми је да дођем у Москву. Врло брзо сам упао у тај вртлог, путујем, држим концерте… Сад сам ја на челу тог Фонда, организујемо такмичења, конкурсе у многим регионима Русије, имамо летњу школу у Суздаљу, дајемо им стипендије, поклањамо инструменте, пратимо како се развија свака генерација, које су на нашу срећу феноменалне. Деца од 12, 13, 14 година су просто феноменална.
Тврдите да деца која су у школи морају, поред азбуке и бројева, да науче и ноте. Зашто?
— Сматрам да свако дете, независно од тога да ли ће бити музичар или не треба да развија музикално памћење. То можете развити код сваког детета. То је за његову корист, развија се одређени део мозга и познавање нота, не само нота, већ причати детету о музици, објаснити шта подразумева музика, то је јако важно. Класична музика је од велике користи интелекту детета, а када дете учи да спознаје свет, он гледа слике, гледа природу, везује се за неку музику…
Познато је да користите друштвене мреже, организујете разговоре са публиком. Не мислите да је то губљење времена, како уопште, стижете?
— Волим да разговарам са људима, волим да општим са својом публиком која посећује моје концерте, јер ја свирам за публику. Мени је важно њихово мишљење, да ли сам успео да пренесем емоцију. Волим да гледам у очи публици после концерта. Кад свирам на сцени, ја их не видим. Поглед може веома много да каже.
Шта они питају, шта видите у њиховим очима?
— Знате, дирљиво је колико тамо има дивних младих људи који су толико озбиљни, који толико дубоко размишљају. Постављају апсолутно разна питања, од уметности, културе, до неких дубоко филозофских ствари, при чему су то све млади људи. Није истина да су сви инфицирани популарном музиком, шоу-бизнисом. То постоји, али има много озбиљних, младих људи који желе да се развијају и да живе у свом региону, а не да одлазе зато што тамо нема могућности за развој.
И Ви сте били веома млади кад сте свирали за римског папу. За кога још, од познатих личности, председника и слично?
— Веома много, за енглеску краљицу…
Да ли сте свирали за Путина?
— Да. Он је био на мојим концертима неколико пута, давно ми је уручио Почасни орден… знам да воли да свира клавир.
Јесте ли га чули како свира?
— Успешан је у томе. Ја га не подучавам, како неки говоре, то није истина.
А како оцењујете његов рад?
— Човек је врло талентован, игра хокеј. Знате, он није умео да стоји на клизаљкама, није клизао…Талентован је за све чега се лати и ради то с великим интересовањем. Мислим да би добро дошао нашем корпусу пијаниста.
Опширније у видео-прилогу
