У Пекингу су се чули позиви на унапређивање стратешког партнерства између Кине и Европске уније. Председник Кине Си Ђинпинг позвао је Европску унију да „заједно бране мултилатерализам и систем слободне трговине заснован на правилима“ — другим речима, позвао је на заједничку борбу против царина које Сједињене Државе једнострано уводе и једнима и другима — међутим, јасног европског одговора још нема иако је Доналд Трамп, вече уочи два самита, Европску унију поново назвао „непријатељем“ који економски израбљује Америку.
О чему се јесу а о чему нису у Пекингу договорили лидери Кине и Европске уније? Могу ли Кина и Европска унија да постану „бедем глобалне трговине“, што је могућност о којој су за Ројтерс говориле неименоване европске дипломате? Чиме Америка прети Кини, и какав одговор на те претње најављује Кина?
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ разговарали бивши шеф наше дипломатије Живадин Јовановић и адвокат и некадашњи директор Агенције за приватизацију Бранко Павловић.
На претходна два самита Кине и Европске уније, 2016. и 2017. године, није било довољно консензуса међу њима па су самити окончани без заједничког саопштења. Овог пута, заједничко саопштење није изостало, штавише, садржи 44 тачке уз још 16 тачака у анексу о климатским променама.
„Расте интерес Кине и Европске уније за унапређење њихових укупних односа, укључујући и економске, политичке, трговинске, инвестиционе…“, коментарише Живадин Јовановић.
„То јесте у њиховом стратешком интересу, јер су Кина и ЕУ једна другој међу прва два најважнија трговинска партнера, с обимом размене који се мери стотинама милијарди долара годишње. А други разлог приближавања је трговински рат Америке с Кином на једној, и Европском унијом на другој страни“, наводи Јовановић, и указује да се „појачани интерес ЕУ за сарадњу с Кином осетио и на недавном самиту 1+16 у Софији (Кина и 16 земаља Централне и Источне Европе, међу њима и Србија), на коме су се први пут појавили и представници Немачке и Француске“.
У заједничком саопштењу после самита у Пекингу, осим што су потврдили спремност на продубљивање свог „свеобухватног стратешког партнерства“, лидери Кине и ЕУ истакли су и заједничку посвећеност мултилатерализму и слободној трговини, нуклеарном споразуму с Ираном, Париском климатском споразуму, потврдили су став о Јерусалиму, односно израелско-палестинском питању… Све се ово може схватити и као имплицитна критика на рачун Сједињених Америчких Држава.
„Кина и ЕУ јесу једна другој економски конкуренти, али политика Вашингтона отвара питање стратешког опредељења — да ли си на страни правила Светске трговинске организације или протекционизма, да ли си на становишту поштовања међународних уговора, или не?“, објашњава Бранко Павловић. „У том смислу, ЕУ заправо и нема избора него да са Кином разговара као да са њом чини осовину. Ово су крупни, преломни догађаји за читав свет, а овакав самит Кине и ЕУ представља потврду успостављања потпуно нових односа“.
„ЕУ је дуго имала улогу потрчка у америчкој стратегији, али је Трампов унилатерализам, његова политика ’Америка на првом месту‘, приморава да такву своју позицију преиспита, тако да сада Кина и ЕУ настоје да ојачају своју позицију у односу на овакву америчку политику“, напомиње Живадин Јовановић.
Ипак, ЕУ (још) није спремна да оде исувише далеко у конфронтацији с Америком. Уочи пекиншког самита, наиме, Кина је упутила позив Европској унији да се заједнички супротставе једностраним потезима које повлачи Америка, поред осталог, и поступком који би покренуле пред Светском трговинском организацијом. Позивајући се на пет неименованих европских званичника, агенција „Ројтерс“ открила је да је ЕУ тај предлог одбила, најављујући да ће због тога у саопштењу са самита само бити потврђена обострана посвећеност слободној светској трговини и мултилатерализму. Тако је и било. А опет, Ројтерс такође цитира европске званичнике који кажу и да амерички поступци „отварају могућност да ЕУ и Кина постану бастион глобалне трговине“.
„Нико у Европи није спреман да започне трговински рат са Америком, а заједничко подношење тужбе пред СТО са Кином представљало би озбиљно бацање рукавице у лице Америци. ЕУ то није хтела да уради“, каже Бранко Павловић, који међутим указује и да је, заједничком одбраном слободне трговине у саопштењу са самита, ЕУ ипак „невољно морала да стане на страну Кине“, пре свега због интереса Немачке, чијих се 40 одсто БДП-а заснива на извозу те јој је зато супротстављање протекционистичким мерама од огромне важности.
Отуда, наводи Живадин Јовановић, „тренд је неминован, а он упућује на даље продубљивање односа Европске уније и Кине“. „С тим у вези, упадљиво је и на овом самиту било кинеско настојање да ослободи Европску унију страха од Кине, а и ЕУ је показала спремност да своју подозривост и резерве према Кини потисне у други план. О томе говори и изражена намера да дође до синергије између европског програма унапређења инфраструктуре и кинеског пројекта ’Један појас, један пут‘“.
Бранко Павловић указује и на то да „ЕУ не може да гради тако добре односе са Кином а да истовремено задржи санкције према Русији“. „Уласком у трговински рат с Америком, уз санкције према Русији, ЕУ неизбежно саму себе доводи у слабији положај… Насупрот томе, сарадња ЕУ и Кине, уз неупоредиво виши ниво односа Русије и Кине, потпуно обесмишљава покушаје некакве изолације Русије“.
С друге стране Атлантика, Доналд Трамп је у петак припретио увођењем америчких царина на кинеску робу у вредности од 500 милијарди долара, што је практично целокупна вредност кинеског извоза у Америку 2017. године.
Ово је обрачун који Америка не може да добије, објашњава Бранко Павловић: „С једне стране, Кина је јако брзо, у року од само годину дана, преполовила удео извоза у свом БДП-у, с 40 на око 20 одсто, захваљујући свом огромном унутрашњем тржишту. С друге стране, извоз у Америку чини тек 19 одсто укупног кинеског извоза… Када се све узме у обзир, то значи да максимални ефекат америчких мера може да буде око 1 одсто кинеског БДП-а. А то не може да уздрма Кину јер је стабилност кинеског друштва далеко већа него у Америци, што значи и да је могућност да Кина победи у овом трговинском рату неупоредиво већа“.
Овакво уверење, по свој прилици, влада и у Пекингу. Кинески „Пиплс дејли“ у редакцијском коментару наводи: „Кина неће начинити непринципијелне концесије америчком трговинском хегемонизму… Кина јасно разуме да ће победа у трговинском рату натерати Америку да схвати да трговинско силеџијство не може да прође“.
Закључује Живадин Јовановић: „Није питање колико ће далеко Кина ићи у трговинском рату с Америком, него колико далеко сама Америка може да оде у том рату… Истовремено, Америка губи из вида да ће овакво њено понашање угрозити оно најважније, амерички долар — средство којим она покрива све своје губитке и грешке — тако што ће Кину, Европску унију и Русију упутити на вандоларске трансакције“.
