Иако амерички медији учестало оптужују председника Доналда Трампа за слабост и несналажљивост у спољној политици, нова америчка администрација је врло активна у Латинској Америци. Она је наставила тамо где је стала прошла, са рушењем „непослушних“ режима који себи дозвољавају слободно мишљење, као што су биле председнице Бразила и Аргентине, Дилма Русеф и Кристина Киршнер. Трампу су остала два најтврђа политичара — Николас Мадуро у Венецуели и Денијел Ортега у Никарагви, а њима су створили прави Мајдан у њиховим државама.
Већ три месеца из те Никарагве свакодневно стижу информације о десетинама убијених и повређених људи у насилним демонстрацијама и снајперима који пуцају на народ, а све је почело због социјалне реформе која предвиђа смањење пензија од 5 одсто и повећање доприноса за пензије. Да ствар буде бизарнија, те реформе је тражио ММФ, представници исте те западне демократије за коју се декларисано боре студенти и омладина на улицама Манагве. Данас се мало ко сећа због чега је све почело, али је временом испливао главни циљ свих тих нереда — одлазак са власти председника Данијела Ортега и његове партије (Сандинистички фронт за национално ослобођење — ФСЛН) који је на изборима 2016. године освојио 71 одсто гласова.
Откуд Мајдан у Никарагви? Одговор вероватно лежи у одлучности Владе да изгради канал и тако споји Атлантски и Тихи океан. Био би то конкурент Панамском каналу који контролишу САД.
„Историја САД и Никарагве је богата интервенцијама. Никарагва је стратешки важна земља, иако у мањем степену него Венецуела која је богата нафтом. Никарагва је обновила преговоре са кинеским инвеститорима о пројекту канала између океана и у будућности би могла да буде конкурент Панамском каналу“, за Спутњик објашњава Хулијета Грасети из Комитета за посматрање избора у Латинској Америци (ОБЛАТ).
Како се очекује, канал ће бити дугачак 278 километра и широк 83 метра и коштаће између 40 и 50 милијарди долара. Пројекат предвиђа изградњу не само канала, већ и пропратне инфраструктуре: две луке са обе стране канала, нафтовода, аеродрома, зоне слободне трговине, одмаралишта итд. Кинеска компанија „HK Nicaragua Canal Development Investment Co Ltd“ ће градити канал у замену за концесију. Он је првобитно требало да буде отворен 2019, али се рокови мењају због протеста и према последњем саопштењу, канал ће бити завршен 2022. године.
Америци је у интересу да се у Никарагви догоди хаос, што би натерало Кинезе да одустану од пројекта. У ту сврху, Вашингтон је спреман и војно да се умеша ради увођења демократије у ту централноамеричку земљу. Истина, амбасадор САД при Организацији америчких држава Карлос Трухиљо изјавио је да Вашингтон за сада не планира војну интервенцију у Никарагви, али да ће урадити „све што је могуће да се у Никарагви врати демократија и све варијанте се разматрају“.
Док се чека прави тренутак за војну инвазију, у Манагви су врло активне невладине организације које смо већ сретали уочи 5. октобра у Србији и за време Мајдана у Украјини — НЕД и УСАИД. Ту су и оне које се боре за заштиту животне средине и које су противници изградње канала. Интересантно је да је и католичка црква стала на страну демонстраната. Декларативно, она је ту да мири сукобљене стране, али је посаветовала председника Ортегу да поднесе оставку.
„Епископска конференција је посредник између Владе и Грађанске алијансе у чији састав улазе бизнисмени, студенти и опозиционари. Бискупи предлажу Ортеги да се повуче пре избора. Црква се представља као посредник, али говори исто што и Организација америчких држава. Ортега жели да реши садашњи конфликт и да остане на власти“, објаснила је Грасети.
Осим изградње канала преко Никарагве кинеским новцем, Ортега је навукао гнев Вашингтона и својом подршком Русији у свим међународним инстанцама. Он је признао независност Абхазије и Јужне Осетије, као и да је Крим руска територија. Манагва је, недвосмислено, најважнији савезник Москве у Централној Америци. Такве ствари се не праштају у америчком „дворишту“.
