Да је среће, вест да је левичарска шпанска Влада одлучила да се обрачуна са тешким наслеђем шпанског грађанског рата (1936 — 1939) и диктатуре генерала Франсиска Франка која је после њега уследила, изазвала би полемике међу историчарима и хиспанистима о последицама „пакта ћутања“, усвојеног после Франкове смрти 1975. године.
Међутим, нови предлог Закона о историјском сећању који предлаже Влада Педра Санчеза тиче се и наших простора, с обзиром да предвиђа да се гробнице свих фашистичких лидера изместе на мање видљива места од садашњих или да се њихови посмртни остаци врате у земље у којима су рођени.
Многи нацистички злочинци нашли су после Другог светског рата уточиште у Франковој Шпанији, између осталих и усташки „поглавник“ Анте Павелић и кољач Вјекослав Макс Лубурић, а шпански портал „Ел диарио“ пише да би усвајање новог закона могло да резултира измештањем њихових гробова на мање видљива места или повратак њихових остатака у земљу рођења. У њиховом случају, то је Босна и Херцеговина.
Саговорници Спутњика, универзитетски професор из Загреба Жарко Пуховски и бањалучки политиколог Александар Врањеш, кажу да за премештај Павелићевих и Лубурићевих посмртних остатака постоје најпре формалне препреке.
Док Лубурићев гроб власти Валенсије, града где је сахрањен, могу слободно да отворе, Павелићев гроб је у власништву фамилије, за шта би им била потребна судска одлука, каже Пуховски.
Са друге стране, Врањеш се пита ко би дао дозволу у име Босне и Херцеговине за пренос тела двају ратних злочинаца.
„Ако бисмо гледали како функционише класична спроводница, то увек иде преко дипломатско-конзуларне мреже. Фактички би Шпанија требало званично да тражи преко Министарства иностраних послова БиХ сагласност да се посмртни остаци пребаце на територију БиХ, а сумњам да би српски министар иностраних послова БиХ Игор Црнадак пристао да својим потписом дâ пристанак за пренос остатака ове двојице злочинаца“, каже Врањеш.
Према Врањешовом мишљењу, било би веома тешко извести пренос остатака два усташка злочинца у БиХ.
Међутим, формална питања овде играју малу улогу, а оно што је опасније, јесте могућност да Павелићева и Лубурићева гробница у БиХ постану места ходочашћа поклоника усташке идеологије. Подсећамо да је у Чапљини подигнут споменик „жртвама комунистичке репресије“, на којем су уписана имена чак и усташких кољача из Пребиловаца и других херцеговачких села.
Врањеш се пита хоће ли политички прваци Хрвата из БиХ уопште покренути питање преноса Павелићевих и Лубурићевих остатака, јер би тиме, како каже, ризиковали осуду, не само српског народа, већ и ЕУ и читавог региона.
„Јер тиме би ставили до знања да они, ипак, доживљавају Павелића и Лубурића као хероје и НДХ као позитиван историјски пример, тако да верујем да ће, ако Шпанија постави као могућност да остаци пређу у БиХ, овде то наићи на тишину, односно да нити ће Хрвати у БиХ покренути то питање, нити би Министарство спољних послова дало за то сагласност“, каже Врањеш.
Шпанија је за време Франкове диктатуре била сигурно склониште не само за усташе, већ и за нацисте из свих европских земаља. Неки од најпознатијих су белгијски нациста Леон де Грел, нацистички командос који је славу стекао Мусолинијевим ослобођењем из савезничких руку Ото Скорцени, високи званичник Недићеве Србије Владимир Велмар Јанковић.
Кољач кога су се и Немци и Италијани гнушали — Лубурић, живео је у Шпанији под именом Висенте Перес Гарсија, убио га је агент југословенске тајне службе Илија Станић.
Павелић у Шпанију долази после атентата, који је у Буенос Ајресу на њега извршио српски емигрант Благоје Јововић 10. априла 1957. године. Павелић умире у Мадриду две године касније од последица рањавања.
Шпанска Влада је, тако, нехотично, у жељи да се обрачуна са духовима сопствене прошлости, распалила старе балканске ране.
