Међународни монетарни фонд (ММФ) тражи да се Србија већ ове године одрекне власништва у Комерцијалној банци, која је једина преостала у државном власништву. Не, није то вест од пре два дана у којој ММФ каже да подржава приватизацију Комерцијалне банке, мада је готово истоветна. Објављена је пре равно шест и по година, тачније, 25. јануара 2012.
Од тада прича о приватизацији Комерцијалне банке потезана је више пута. Тог јануара 2012. године ММФ је чак оценио да држава Србија неће бити у стању да уплати 100 милиона евра за докапитализацију банке, како би остала њен већински власник.
Међутим, држава је била у стању то да уради, а Комерцијална банка да прошлу 2017. годину заврши са 61 милион евра добити пре опорезовања и да, покривајући 11 одсто домаћег банкарског тржишта, буде и даље лидер по висини девизне штедње.
Зашто онда Европска банка за обнову и развој (ЕБРД), као мањински власник Комерцијалне банке са уделом од 24,4 одсто, у односу на државу Србију која има 41,7 одсто акција у Комерцијалној банци, „гура“ њену приватизацију. Започели смо разговоре са српском Владом о приватизацији банке како бисмо осигурали стабилност банкарског система у Србији, рекао је почетком јуна потпредседник ЕБРД, Ален Пију.
О каквој стабилности је реч, када смо од гувернерке Народне банке Србије (НБС) Јоргованке Табаковић толико пута чули све поткрепљено подацима, да је банкарски систем Србије стабилан. О чему се заправо ради?
По оцени аналитичара Форума независних економиста Борислава Боровића, логично је да ММФ подржи приватизацију Комерцијалне банке.
„Чак сам сигуран да су они то стриктно захтевали, али изјаве за јавност морају бити мекше да не испадне да је Србија под притиском ММФ-а, а јесте“, каже Боровић.
Он напомиње да је под фирмом саветодавног аранжмана „чуваркућа“, који је Србија недавно договорила са ММФ-ом, од нас у том новом пакету захтевана и продаја ПКБ, рудника Ресавица, Петрохемије, МСК-а, али и делова ЕПС-а под, како каже, лепом обландом реструктурирања.
„ММФ искључиво води рачуна о екстерној ликвидности државе дужника и не интересује их ништа, до стварања услова да се враћају дугови. Они свакако треба да буду враћани, али не по моделу који ММФ заговара, а то је брза продаја свега вредног у циљу заштите кредитора“, каже Боровић за Спутњик, напомињући да је Србија прошле године вратила 1,4 милијарде долара кредита.
Саговорник Спутњика подсећа да је Комерцијална банка друга највећа банка у Србији и системски врло важна финансијска институција. Ако се сада продаје Комерцијална банка, нема разлога да се сутра не продаје Дунав осигурање или Банка Поштанска штедионица.
„Ко управља финансијским системом земље, практично управља и самом том земљом и чудо је да српски политичари то не виде. Продајом Комерцијалне банке, бићемо једна од ретких, ако не и једина држава у Европи, са уделом домаћег капитала у банкама испод 10 одсто“, упозорава Боровић. То, како каже, посебно брине у недостатку Развојне државне банке, специјализованих банака, попут инвестиционе, аграрне, хипотекарне… и при прилично пасивној улози НБС која је често на страни банака, а не привреде или грађана.
Он не спори да ће држава Србија у случају да не пристане на продају Комерцијалне банке мањинским партнерима из буџета морати да исплати суму од 252 милиона евра, како је то предвиђено лоше испреговараним уговором о докапитализацији те банке од пре 12 година.
„Упркос томе, држава мора да задржи учешће у њој, јер је само прошле године Комерцијална банка имала приход од око 60 милиона евра. Шта значи аргумент о продаји да би се стабилизовао банкарски систем? Нас и ММФ убеђује да је он данас стабилан као гранит. Да не говоримо о извесној опасности извлачења профита из земље, јер то сада раде све банке. Или о кризним тренуцима који могу наступити када се држава више не може ослонити ни на једну банку“, упозорио је Боровић.
И професор на Економском факултету у Београду Дејан Шошкић сматра да држава не мора да продаје Комерцијалну банку, уколико постоји добро утемељено корпоративно управљање њоме. Држава по правилу излази из тих послова, али не мора нужно тако и да буде.
Он каже да се често заборавља да су многа предузећа и банке на Западу, такође, у државном власништву и да је после избијања светске економске кризе 2007-2008. године дефакто дошло до национализације појединих банака, из којих је држава после сукцесивно излазила продајом акција.
Подсећа и на пример Немачке и њеног традиционално банкарског модела где је, не толико федерална Влада, колико су савезне државе, сувласници финансијских институција.
„Лично мислим да ако постоји могућност да се успостави нормално корпоративно управљање и да држава буде солидни власник који штити интересе државне својине и понаша се тржишно, врло често нема потребе јурити у неку приватизацију“, каже Шошкић за Спутњик.
На питање какве би последице биле по Србију и њен банкарски систем у случају непостојања ниједне државне банке ако би дошло до нове економске кризе, он одговара да би за један мали банкарски систем, какав је српски, било добро да постоји једна врста разноликости у власништву над банкама. У том случају, оне не би биле осетљиве на одређена померања из једног центра моћи или са једног дела глобалног финансијског тржишта, објашњава професор Економског факултета.
То је илустровао оценом да би се све банке у земљи у власништву матичних банака које су са територије ЕУ понашале на исти начин према својим субсидијарима, па би степен осетљивости и преноса потенцијалне кризе из ЕУ у Србију био већи.
„Мислим да је за здравље финансијског система добро да имате и домаћу државну банку и домаће приватне банке, поред ових које су са својим матичним банкама на територији ЕУ, као и да имамо банке чији су оснивачи ван ЕУ“, истиче Шошкић.
Зато му је, каже, драго да Србија има и банке које долазе из других земаља, Русије, Кине, Турске. Напомиње, ипак, да је неопходно да како у приватном, тако и државном власништву, домаће банке послују по строгим принципима корпоративног управљања.