Истина, на крају је ставио упитник, што сугерише да није сасвим сигуран у такав сценарио (The End of NATO?). Али, истовремено, из самог текста произилази да постоји зебња како се такав расплет врло брзо може и одиграти. Притом, Билт није једини са таквим ставом међу утицајним појединцима у западноевропским земљама. Одакле та бојазан?
Анализирајући закључке са последњег Самита НАТО-а, одржаног у Бриселу, стиче се утисак како Северноатлантски савез наставља утабаном стазом. Пројектују се даље акције у циљу стабилизовања источноевропског фронта према западној руској граници, планирају будући кораци на Блиском истоку, а нема одустајања ни од проширивања на балканске државе. Такође, у циљу супротстављања „хибридним и асиметричним претњама“ биће предузет читав низ корака. НАТО не мења нити једно стратешко стремљење дефинисано у последњих пола деценије, нема наговештаја било каквих (гео)политичких заокрета. Посматрајући из овог угла, Карл Билт и његови истомишљеници немају разлога за бригу.
Међутим, проблем се појавио најпре због „тврдог инсистирања“ америчког председника Доналда Трампа да све чланице испуњавају преузету обавезу о издвајању два одсто бруто друштвеног производа за одбрану, наговештаја да ће се тај проценат удвостручити после 2024. године, али и његових изјава после састанка са Владимиром Путином у Хелсинкију.
Са једне стране, ма колико „европским партнерима“ било нелагодно, Трамп је сасвим у праву. Тренутно свега 8 чланица НАТО-а издваја тих два одсто, а међу њима су и САД које дају око 3.6 одсто. На примеру Црне Горе видимо како ствари функционишу. Наиме, за војне намене та земља је у 2018. години определила близу 52 милиона евра, а према проценама ММФ-а пројектовани БДП би требало да буде скоро 4.5 милијарди долара. Што онда, према америчкој рачуници, значи да је Црна Гора дужна да осигура војни буџет од 90 милиона долара. Или 180 милиона у перспективи, после 2024. године. Чланство у НАТО-у кошта. Зашто би те трошкове подносиле САД? Из Вашингтона се јасно поручује да ће по том питању у будућности важити принцип нулте толеранције. И када „европски партнери“ кукају, правдајући се да немају одакле, САД то уопште не интересује.
Због тога, са друге стране, Трамп шаље претеће поруке. Попут оне да више неће толерисати гасне аранжмане Немачке са Русијом, или да га се много не тиче „мускетарски“ Члан 5 Повеље НАТО-а који гласи „сви за једног, један за све“, те да му напамет не пада да због „Црне Горе започиње Трећи светски рат“. Из свега тога произилази да САД никога неће молити да поштује договоре о издвајању два одсто БДП, већ ће чланице бити стављене пред избор: узми или остави. Али, што је још важније, произилази и да ће САД захтевати од осталих да их прате на политичком плану. Ако је Вашингтон стуб НАТО-а, а то у сваком погледу јесте, онда се морају поштовати најважније, стратешке одлуке САД. Зашто би САД убудуће толерисале „искакања“ европских држава поводом Ирана, Сирије, Либије, Кине или чак Русије. САД гарантују безбедност Немачке, а Немци то користе да би јачали конкурентност своје привреде купујући директно гас од Руса!? Посматрајући из америчког угла — то нити може бити, нити сме бити сврха НАТО-а.
Несумњиво, са Бриселског самита НАТО-а је поручено да тај војни савез има перспективу, те да се планирају његове даље активности и читаву деценију унапред. Поручено је и да никаквог „повлачења“ америчких војних снага из Европе неће бити. Упркос песимизму Карла Билта, не чини се да САД имају разлог да „растурају НАТО“. То потврђује и амерички министар одбране Џејмс Матис који је изнео „план за супротстављање Русији" популарно назван „30-30-30-30“. Или у преводу: формирање 30 копнених батаљона, 30 ваздушних ескадрила и 30 борбених пловила спремних да се у року од 30 дана распореде на терену. Међутим, истовремено је и поручено да САД очекују „унутрашњу трансформацију“ НАТО-а. Не само да, као до сада, САД неће плаћати европску безбедност, а да при томе европске земље могу да своје спољнополитичке циљеве дефинишу мимо Вашингтона, већ ће сада чланице НАТО-а из Европе морати да плаћају за то што ће своју спољну политику у потпуности усклађивати са Стејт департментом, а безбедносну са Пентагоном. Трампова стратегија је јасна: ако сте са нама онда нас морате пратити увек и свуда. И још: ако желите да вас штитимо, онда то морате да платите. Данас два, а већ сутра четири одсто. Ко то не буде хтео, мораће да се сналази сам. Уз додатак да ти који не буду хтели испадају са листе америчких савезника и аутоматски падају на списак америчких противника. Па нека сами калкулишу шта им се више исплати.
Водеће европске државе, у првом реду Немачка, Француска и Италија су стављене пред непријатан избор. Између осталог и зато што ће велики број држава унутар ЕУ пре антиципирати НАТО, односно САД, као гарант сопствене безбедности, него ЕУ. У избору између НАТО-а и ЕУ, оне ће се релативно лако определити. А шта ће остале, у овом тренутку није јасно. У сваком случају, у овој или оној форми, америчко-европски војни савез у пуном смислу те речи предвођен Вашингтоном ће преживети (да ли ће то бити НАТО, „смањени НАТО“ или са неким другим именом сасвим је свеједно) и Карл Билт није у праву у вези са тим. А да ли ће преживети ЕУ? Е то већ не можемо знати. Зато Карл Билт има разлога за песимизам. Доналд Трамп мења до сада важеће обрасце функционисања НАТО-а и то јесте у интересу САД. А што није у интересу најважнијих европских држава, то званични Вашингтон претерано не брине.