Традиција је у америчком политичком систему да између председника и Конгреса постоји одређена затегнутост у односима. Готово ниједан председник није имао већину у Конгресу у највећем делу свог мандата.
Легендарно је ратовање демократе Франклина Делано Рузвелта, који је био амерички председник у четири мандата, са републиканском већином у Конгресу због „Њу дила“, програма економске обнове земље после Велике економске кризе из 1929, а такође и рат са изолационистима из обе партије, који су сматрали да САД не треба да се мешају у европски сукоб.
Рузвелт није био једини који се сукобљавао са Конгресом, али његов пример је најочитији, јер он показује колико чланови Конгреса нису схватали да се свет променио и да је дошло време да Америка преузме вођство и доминацију у свету који ће ускоро бити подељен између „демократског“ Запада и „комунистичког“ Истока.
Ипак, оно што се у Америци данас догађа у односима између председника Доналда Трампа и Конгреса, неуобичајено је и у историји незабележено. На делу је својеврстан институционални рат у којем су Бела кућа и Конгрес супротстављене стране, а сенатори и конгресмени својим иницијативама покушавају да на све начине подрију Трампове иницијативе и ограниче му ингеренције у спољној политици.
Вест да је члан Представничког дома, демократа Џексон Ли поднео на разматрање предлог резолуције против „било каквих тајних састанака“, односно разговора у четири ока Трампа и његовог руског колеге Владимира Путина, звучи апсурдно чак и онима који слабо познају односе између америчких институција.
То је само један од покушаја Трампових противника да ограниче председникову моћ у спољној политици — Конгрес је такође био активан у ограничавању америчког председника да делује поводом „трговинског рата“ са ЕУ и Кином, а закон о антируским санкцијама онемогућава Трампу да исте укине без сагласности Конгреса.
Овај „рат“ између америчких институција утолико је различит од свих осталих зато што је Трамп, за разлику од других председника, виђен као општа опасност по нарушавање односа политичких снага и устаљеног система владавине. Посматрајући америчке медије ради се о малом кораку који фали да актуелни амерички председник буде проглашен за државног непријатеља у сопственој земљи.
Са друге стране, на делу је коалиција између републиканаца и демократа, Трампових противника, али и деловање „дубоке државе“, која, према речима политиколога Срђе Трифковића, има своје људе и у самом Трамповом тиму.
Данас између Капитола и Беле куће нема јасно повучене линије, јер унутар Беле куће такође постоје елементи који нису склони одбацивању досадашње америчке хегемонистичке политике, а самим тим и детанту са Русијом, сматра Трифковић.
„Конкретно, можемо рећи да, рецимо, потпредседник Мајк Пенс, државни секретар Помпео, секретар за одбрану Кертис и поготово амбасадорка у УН Ники Хејли, која има ранг члана кабинета, листом припадају естаблишментском виђењу америчке Велике стратегије која је у супротности са Трамповом тежњом да постигне модус вивенди са Русијом и да се у целини дезангажује од непотребних обавеза, рецимо у Сирији и Авганистану“, објашњава он.
Традицијом и Уставом је загарантовано да амерички председник води спољну политику, док Конгрес доноси верификационе одлуке које се тичу битних питања рата и мира, каже Трифковић.
Тако је Конгрес усвојио објаве рата Немачкој 1917. и Јапану 1941. године.
„Током Хладног рата прерогативи извршне власти у вођењу спољне политике углавном нису били довођени у питање. Овде имамо изразити пример са Трумановом доктрином из пролећа 1947, када су по први пут америчке безбедносне гаранције биле пружене земљама ван западне хемисфере. То се конкретно односило на Грчку и Турску и тада је Конгрес само афирмативно гласао да усвоји како те гаранције, тако и повељу Северноатлантског савеза, који је основан 1949. године“, објашњава Трифковић.
Најизразитији примери самосталности извршне власти у вођењу спољне политике током Хладног рата су Кубанска криза из 1962. и успостављање дипломатских односа са Кином са почетка седамдесетих година, додаје Трифковић.
„То су, у случају Кубанске кризе, били драматични и пресудни, а у случају кинеске стратегије, геополитички далекосежни потези, где, опет, није било покушаја у Конгресу да се ограничавају права и способности председника да се ангажује у проактивном вођењу спољне политике“, каже Трифковић.
Наметања санкција Русији имале су намеру да Трампу вежу руке, јер када се једном наметну, оне се не могу повући извршном одлуком председника, већ морају да прођу кроз конгресну процедуру, што је у садашњим условима немогуће, додаје.
„Што се тиче забране сусрета у четири ока, то превазилази уставна овлашћења законодавне бранше. Другим речима, мислим да је то више један реторичко–пропагандистички потез, него што има стварну политичку супстанцу, али одражава стање духа у Вашингтону после састанка Трампа и Путина у Хелсинкију, која једино може да се назове нападом психопатолошке хистерије“, каже Трифковић.
