„У нашу кућу ушла су два непозната човека, била сам мала да бих разумела, али сећам се мајчиног крика и сестриних суза и страха који ме је обузео. Храбри гину на првим линијама фронта, али не умиру, живе у сећањима оних који их воле“, рекла је Кнежевићева.
Испричала је да су је 3. августа 1995. године у зору пробудили мајчин глас и гранате, преноси Танјуг.
„У паници пакујемо нешто гардеробе, хране, воде документа и слике. Морамо напустити кућу. Куда ћемо? Не знамо. Не зна ни наша мајка. Има две руке да пригрли нас троје и понесе два кофера. ’Вратићемо се‘, тихо проговара, али се не окреће и кућу не гледа док нас подиже у камион који иде од Петровца, првог безбеднијег места“, прича Кнежевић.
Сећа се да је колона била препуна уплаканих, гладних и жедних људи који су унезвереним погледом тражили најмилије молећи Бога да су живи.
„Петровачку цесту надлећу авиони и бомбардују колоне измучених људи. Звук бомби је био јачи од њих, али слабији од јаука људи. Не постоји звук гласнији од крика умирућег човека и плача оног који жали за њим. Бар ја то тако памтим и памтићу заувек тај осећај страха и немоћи.“
Присетила се и неизвесности, али и осећаја да повратка на огњиште нема.
„Памтим ишчекивање дуго као вечност да кренемо пут Србије и страхови се нижу. Хоће ли нас засути бомбама? Хоћемо ли стићи? Преко Београда настављамо да тражимо уточиште за нови почетак, налазимо га овде у Бачкој Паланци где смо прихваћени раширених руку, пригрљени и вољени…“, испричала је кроз сузе Јелена Кнежевић.
