Током „унутрашњег дијалога“ о косовском питању, неколико врло угледних и утицајних истраживача је разматрало ову тему. Изнете анализе су одисале забринутошћу. И то из четири разлога. Прво, територијалне прекомпозиције су најтежи процеси, како у међународној, тако и у унутрашњој политици. На то је понајвише упозоравао Миломир Степић. По правилу, оне међудржавне се не могу реализовати без војног сукобљавања, а унутрашње прати политичка дестабилизација. Чак и безазленија мењања граница, међу кантонима или регионима, узроковала су праве политичке драме у неколиким европским државама.
Друго, Момчило Павловић је остао најупорнији у понављању да се морамо доследно „држати Бадинтера“. Са једне стране, прихватањем поделе завршио би се циклус распада комунистичке Југославије, започет 1992. године, из којег би Срби изашли као тешки губитници. Захваљујући Бадинтеровим принципима, а који су постали темељ поступања САД и ЕУ на југословенском простору, тражена су оригинална решења за БиХ и (Северну) Македонију, Србима у Хрватској је оспоравано право на самоопредељење, а Црној Гори и Словенији је призната могућност референдумског изјашњавања. Ако је тај акт важио за преосталих пет југословенских република, зашто не може да важи и за Србију? Са друге стране, ако сами одустанемо од тог принципа, призивамо несрећу оличену у могућности даљих сецесија.
Треће, после неке евентуалне поделе Србија би морала да призна „Републику Косово“, омогући тој новој држави учлањење у УН, и уопште, да са тим ентитетом успостави правне и политичке односе као са сваком другом државом. То је претња националној безбедности, а не релаксирање односа и трајно решење. И четврто, тиме би и формално и суштински престала да важи Резолуција 1244 СБ УН, што би представљало крупан проблем у нашој билатералној комуникацији са Русијом и Кином. Ове две сталне чланице СБ и две велике силе у светској политици жестоко су подржавале Србију током претходне две деценије, а такав став су темељиле управо на одбрани Резолуције 1244. Фактичким одступањем са те позиције постали би несолидан партнер, па би тешко могли да очекујемо подршку и у неким другим приликама (на пример, ако се на дневном реду поново појави предлог сличан британском о „геноциду у Сребреници“).
Такође, у међувремену се показало и да је таква идеја тешко спроводљива, како због међународне заједнице, ма шта под њом подразумевали, тако и због Албанаца. Британска дипломатија не само да не подржава било какву поделу, већ би са седница СБ да потпуно скине тему Косова, а касније вероватно и да захтева укидање УНМИК-а. Уз објашњење: на Косову је све О.К! Демократија цвета, институције функционишу, мањине су заштићене, а то је ионако решена ствар. Слично размишљају и у осталим европским земљама, Себастијан Курц нас је на то подсетио, али и унутар америчког институционалног апарата. Уопште се не назире опипљива већина која би то подржала ни у Конгресу, нити у Сенату. Чак и ако у окружењу америчког председника има појединаца који су споменули како ће о томе размислити, то је далеко од било какве гаранције да ће подела постати прихватљива за званични Вашингтон. А и када би се све одвијало у том смеру, неопходно је време које се мери годинама, а не месецима. Спољнополитички курс водећих држава у међународним односима мења се споро и постепено, у том процесу учествује огроман број појединаца и институција.
Са Албанцима су ствари једнако компликоване. Хашим Тачи је, уз још неколико политичара и аналитичара (Љутви Хазири бејаше први међу њима), давао двосмислене изјаве, али је врло брзо „променио плочу“. Више не говори о подели, већ о „корекцији границе“. Албанска политичка сцена није хомогена, најмање три интересне групе усмеравају политичке процесе на Косову, па је у таквим условима немогуће било ком појединцу да ту идеју у јавности прогура. Отуда и Тачијево ретерирање и прича о „Прешевској долини“.
На крају, треба подсетити да је питање поделе први пут „пуштено у циркулацију“ у другој половини 2006. године. И то, занимљиво је, из појединих америчких кругова (истина незваничних, али ипак довољно блиских Стејт департменту). Међутим, никада није понуђена било каква разрада, нити принципи по којима би се подела одиграла. Зато што је то био не стратешки, већ тактички потез. Ахтисаријев процес је био на издисају, а Београд је чврсто инсистирао на Резолуцији 1244. Покушано је тада да се преко убацивања теме поделе Србија „одвуче“ од 1244, а једном када би од те аргументације одустали, тешко би се на њу било када у будућности вратили. Класична false flag операција, која је на време препозната. Сасвим је могуће да се и сада ради о истој тактици. Јер, ако руководство Србије почне претерано да говори о подели, све остало пада у заборав: и ЗСО, и Суд за злочине тзв. ОВК, и УНМИК, и повлачење ЕУЛЕКС-а… А албанска страна још то све користи и да интернационализује питање Бујановца и Прешева (и још плус Медвеђе, где Албанци чине око петине популације!?) и ову тему уведе у дијалог између Београда и Приштине. Преговарачки оквир се мења, на нашу штету, са несагледивим последицама и уз прерастање појединих безбедносних изазова у изражене претње.
Да ли ћемо моћи да говоримо о „корекцијама граница“ на југословенском простору за деценију или две, те да ли ће то уопште бити у нашем интересу, у овом тренутку не можемо знати. Такве ствари је немогуће прогнозирати. Превише је варијабли, велики утицај екстерних фактора, а да све буде комплексније, однос између променљивих је динамичан, стално се мења. Али зато је могуће детаљно представити шта би такав процес за Србију значио данас. Током унутрашњег дијалога то је и учињено: подела данас није решење, није ни могућа, а о некаквој „корекцији граница“ да и не говоримо.
